Onog časa kada je odjeknula vest dana: „Umro je Havel“, u svim medijima počeli su se ponavljati atributi koji ga oslikavaju kao ličnost. Veliki pisac. Veliki političar. Disident. Borac za demokratiju. Vođa „plišane revolucije“. Prvi postkomunistički predsednik Čehoslovačke… Sve je tačno, ali… Postoji i drugačiji Havel. Havel koji je voleo pop i rok muziku Rolingstonsa, Tine Tarner, Majkla Džeksona, Plastic People of the Universe. Havel koji je voleo da se oblači poput hipika, posebno da nosi vijetnamku. Da se često ne šiša. Kako ga vidimo na fotografijama iz 50-ih i 60-ih godina. Havel koji je previše pušio. Havel koji se oženio Olgom Šplihalovom iz proleterske porodice. Za glavu višom od njega. Kojoj je pisao divna pisma iz zatvora, objavljena u knjizi Pisma Olgi. Ili, da se ubrzo posle njene smrti, kao predsednik države, oženi mladom, lepom glumicom Dagmarom Veškrnovom. Međutim, bile su mu uskraćene mnoge obične stvari. Recimo, on koji je poticao iz buržoasko-intelektualističke porodice nije mogao da ide u gimnaziju ili da studira pozorišnu akademiju. Da se normalno zaposli, jer nije bio član partije. Kada je postao pisac svoju poeziju i drame, a još više eseje nije mogao da objavljuje u odgovarajućim književnim časopisima. Pisao je za pozorište drame koje su ga proslavile u Evropi i svetu a izvođene su tajno, po šupama i ambarima, za uzak krug prijatelja. Između ostalog u Hradečeku, gde je preminuo. U Hradečeku gde je radio kao radnik u pivari, smišljajući između ostalog nacrt deklaracije o ljudskim pravima, poznate kao Povelja 77, koja ga je koštala pet godina zatvora (1979–1984). Radeći na osnivanju grupe disidenata Građanski forum, on, čiji život je nalikovao umetničkom delu, kako je danas izjavio Milan Kundera. Od 1988. preuzeo je predvođenje antikomunističkih, uličnih protesta koji su rezultirali Plišanom revolucijom. On, koji je naterao Miloša Jakeša da sa celim Prezidijumom da ostavku. On, čiji deda, otac i stric su bili tvorci čeških modernih kulturnih institucija. Kompleksa zabave Lucerna na Vaclavskim namjestima i filmskog studija Barandov. Srednjoevropskog Holivuda. Kojima je odmah posle završetka Drugog svetskog rata komunistička vlast sve to oduzela. Marginalizovala ih. Lišila dostojanstva. I ne samo njih. Sve koji su pružali otpor uvođenju komunizma. Sve koji se nisu uklapali u njega. A kako su se mogli uklapati ako su pre toga bili sledbenici Masarika. Jedinog filozofa predsednika države. U svetu.
Kada sam krajem 80-ih koncipirala svoju antologiju Češko pitanje, započela sam je tekstovima o Masariku, istinskoj demokratiji, posleratnoj tragediji Srednje Evrope, ali i Slovena u okviru Varšavskog pakta, ravnodušnom Zapadu, stvaranju demokratske opozicije, kako su se nazivale silne pobune posle Staljinove smrti, disidentskih pokreta svih mogućih vrsta, jer je sve normalno bilo zabranjeno. Osobito slobodno i raznorodno umetničko izražavanje. Ali, i izražavanje mladosti, lepote, čak zdravlja. Čitavi narodi tretirani su kao osuđenici. Bez obzira da li su se nalazili po logorima, zatvorima, u kućnom pritvoru ili nisu. Dovoljno je setiti se „običaja“ da su profesori univerziteta izbačeni sa svojih fakulteta godinama radili kao noćni čuvari. Dovoljno je setiti se da mladi nisu mogli slušati muziku koja se širom sveta slušala. Stvarati je po svojoj meri. Praviti filmove po želji. Pisati poeziju kakva se pisala u svetu, iako su u međuratnom periodu imali sve avangarde koje su postojale. Na to je Havel reagovao knjigom Kriza identiteta, koja je prevedena na više jezika. U njoj je izneo koncepciju čehoslovačke države koja je imala mnogo šta zajedničko s Masarikovom. Odnosno na neki način, svojim „radom“ je nastavljao koncepciju Prve republike koja se temeljila na demokratiji. Osnovne principe te demokratije Masarik je izneo u delu Češko pitanje. Njegov naslov pozajmila sam za svoju antologiju, jer sam pre toga za sličnu antologiju o Poljskoj pozajmila naslov teksta Kolakovskog „Poljsko pitanje“. Masarik je još poslednjih decenija XIX veka shvatao neke stvari koje su i danas aktuelne: „Ne opredeljujmo se danas ni za češtvo, ni za slovaštvo, ni za patriotizam, već za istinu. Posvedočimo istinu… Potrebne su nam ideje, žive i velike, u tom slučaju nećemo biti mali. Moramo imati svetske ideje, ali ne toliko za sebe koliko za sve“. Sedamdesetak godina kasnije u raspravi o „češkoj sudbini“ Havel će izneti neke stavove i misli koji se direktno nadovezuju na Masarikovo viđenje Čehoslovačke, ili na njegovu filozofiju istorije. Masarik je mrzeo revoluciju, zbog toga je razmišljao o ukidanju podele na Istok i Zapad. To je, po njemu, ostvareno sa završetkom Prvog svetskog rata ili „svetskom revolucijom“. Stvoreni su uslovi da „demokratija bude način života“. Slogan „demokratija kao način života“ prisutan je u svim događajima u kojima je Havel učestvovao, od 1968. do 1989, jer šta su drugo „socijalizam s ljudskim licem“, „plišana revolucija“, „građanski forum“ ako ne Masarikova „pobeda kvaliteta“, „kulturna a ne poslanička politika“… Kultura i umetnost Čehoslovačke posle Prvog svetskog rata temeljile su se na novim načelima. Zbog toga su bile naprednije od politike svog vremena. Nažalost, Masarik nije shvatio da potpuna demokratija nije lako ostvarljiva. Čehoslovačka levica pokazala se drugačijom nego što je pretpostavljao. Njen „radikalniji“ deo nažalost je postao objekt manipulacija Kominterne, a dobar deo avangardista se posle Drugog svetskog rata uklopio u socrealističke tendencije i preuzeo ne mali deo vlasti. U jeku demokratije još uvek je bila jaka i desnica. Levica i desnica iz različitih razloga sputavale su ostvarenje Masarikove zamisli o demokratiji, čak je nekoliko puta pokušan atentat na njega, da bi se iznuren borbom za demokratiju i humanizam povukao iz politike. Znamo kako su kasnije prošli i njegovi sledbenici. Havelova generacija u svojoj borbi s komunizmom totalitarističkog tipa opredelila se za „socijalizam s ljudskim licem“, „plišanu revoluciju“… Zbog toga sam svoju antologiju Češko pitanje posvetila idejnim tvorcima tih slogana: Masariku i Havelu. Kada sam ga 1992. upoznala u Pragu na jednoj konferenciji o ljudskim pravima i rekla mu o tome, kao i da sam Mihnjikov prevodilac i prijatelj, izjavio je da zbog zauzetosti nije uspeo da mi pismeno zahvali na tako visokoj oceni, koju ne zaslužuje.
Zbog njegove i moje zauzetosti više se nikada nismo sreli. Međutim, pre dve godine moj autor Jahim Topol, pesnik i roker, disident i novinar, boraveći u Beogradu na Festivalu poezije Trećeg trga, rekao mi je da po rokerskoj liniji poznaje Havela i po povratku u Prag poslao mi je fotografiju s njim, koja je trebalo da izađe u „Politici“ uz intervju koji sam vodila sa njim. Dežurni tehnički urednik odbacio ju je, jer na njoj nije prepoznao Havela.
