Sve je počelo kada je Kopernik utvrdio da planeta Zemlja možda i nije baš, glede & unatoč, sam centar svemira. (To je otkriće gadno iznerviralo ondašnje legaliste, pa je Kopernik za dlaku izbegao lomaču tako što je u međuvremenu lukavo umro.) Veru u čoveka i njegovo mesto u kosmosu nakratko je povratio Kant čuvenim kopernikanskim preokretom kada je pokazao da, uprkos uvreženom mišljenju, nije čovek taj koji se vrti oko stvari, već da je upravo suprotno: stvari su te koje se vrte oko čoveka. Možda, dakle, Zemlja i nije u centru kosmosa, ali čovek jeste. Kantovu pouku heroji kolonijalnog doba malo su doradili, pa su čoveka shvatili u nešto užem smislu, kao Evropljanina, tako da se Univerzum sada vrteo ne naprosto oko čoveka, nego oko čoveka iz Evrope. Nije, međutim, prošlo mnogo a ludilu skloni Niče i seksom opterećeni Frojd svim su svojim, nikako malim snagama, navalili na Kantov subjekt i pokazali da je ono u šta smo se toliko uzdali zapravo samo vrh ledenog brega ispod koga se valja silesija naših nesvesnih poriva i kojekakvih grozota, računajući ludilo i istinu. U međuvremenu je i kolonijalna pomama nekako utihnula, a Hajdeger, Fuko i Derida nastavili su da komadaju evropocentričnu subjektivnost i njenu logocentričnu strukturu, da bi Edvard Said i ekipa okupljena oko onoga što se naziva postkolonijalnim diskursom, stvar dovela do paroksizma.
Posle knjiga Kultura i imperijalizam Edvarda Saida i Kritika postkolonijalnog uma Gajatri Spivak, Smeštanje kulture Homija Babe treća je knjiga u nizu „Beogradskog kruga“, u okviru onoga što se naziva postkolonijalnim studijama (knjiga Postmoderne geografije Edvarda Sodže je u pripremi). Sa nešto ranije objavljenim Orijentalizmom Edvarda Saida (izdanje XX vek), može se reći da su na naš jezik prevedene verovatno najvažnije knjige veoma uticajnog postokolonijalnog diskursa.
No, šta je to postkolonijalni diskurs?
Harvardski profesor Homi Baba (Homi K. Bhabha) kolonijalni diskurs određuje kao ideološku konstrukciju koja počiva na strategiji proizvođenja stereotipa o Drugome, Stranom, Nepoznatom, a stereotip pak razume kao ambivalentni oblik znanja i identifikacije koji se koleba između onoga što je uvek već poznato i nečega što mora biti brižno ponovljeno (jer identitet se učvršćuje upravo ponavljanjem, on time stiče imunost): „Kao da duboka dvoličnost Azijata ili životinjska seksualnost Afrikanaca, koje i nema potrebe dokazivati, nikada stvarno, u diskursu, ne mogu biti dokazane“ (str. 128). Utoliko je postokolonijalni diskurs, u izvođenju Homija Babe, brižljiva razgradnja stereotipa pre svega sredstvima lakanovske psihoanalize i deridijanske dekonstrukcije. U oba slučaja na scenu izlaze pojave, misli, radnje, inhibicije, čitavi imaginarijumi i bestijarijumi, sav talog dobro skrivenog iskustva skrivanja, koji su u kolonijalnom diskursu manje ili više hotimično odgurnuti na marginu, da tamo skončaju (što se i dogodilo, uostalom, ali se nije računalo na utvare; evo ih sada gde nas pohode noćom i kinje nas).
Osnovna ambivalentnost kolonijalnog diskursa je, dakle, što proizvodi kolonizovane i kao druge i kao potpuno saznatljive i vidljive. Jer, Drugo bi, po pojmu, moralo biti nepoznato, barem u prvom trenutku, ali kolonijalni diskurs vredno radi na tome da nam Drugo već u samom činu otkrivanja prevede na razumljivi jezik. Prevodilac je uvek potreban jer kolonijalni diskurs ne dopušta Drugome da govori, govor se divljaka ne da razumeti (Drugi je, naime, uvek divljak, varvarin, jer samo tako Prvi, odnosno ja Evropljanin, mogu biti civilizovan; bio je potreban tek jedan Aušvic da bi se pokrenuo evropski auto-imuni mehanizam). Kolonije postaju drugo nas samih, a ne drugo kao takvo. Građa koja nam stiže „odande“ tek je potvrda znanja koje već imamo. S jedne strane kolonije su predmet spoznaje, otkrića, prakse, s druge mesto snova, slika, fantazija mitova, opsesija i zahteva. Kolonijalni diskurs supstantivira, esencijalizuje unapred upisane razlike, on je evropsko Jedno suočeno sa sopstvenim mnoštvom. Sa okončanjem kolonijalnog doba i snažnim migracionim talasima upravo iz bivših kolonija, Evropa se najzad neposredno suočava sa Drugim. Učinci tog susreta su očaravajući. Gotovo opsesivno se vraćajući delu Franca Fenona – svojevrsnoj preteči postkolonijalnog diskursa, piscu kapitalnog dela Crna koža, bele maske – Homi Baba analizira mesto i učinke dodira sa Drugim, ovoga puta, međutim, bez kolonijalnih štitinika za oči.
Smeštanje kulture knjiga je sačinjena od dvanaest tekstova pisanih u periodu od 1985. do 1992. godine, što je podatak koji ovoj knjizi daje naročitu vrednost: balkanski patriotsko-pljačkaški ratovi u punom su jeku, ali su oni već upisani u delo Homija Babe. On je postkolonijalno stanje razumeo kao vreme rastakanja nacionalnih priča (videti, recimo, tekst na Deridinom tragu DisemiNacija: vreme, narativ i margine moderne nacije), pa bi implikacija balkanskih ratova, koja se bez teškoća može iščitati iz Babinih tekstova, bila očajnički pokušaj da se slatko vreme kolonija, doba vladavine stereotipa, očuva bez obzira na cenu. I ne samo to… Koristeći iskustva postmoderne filozofije i savremene književnosti (upravo ono što nenadoknadivo nedostaje izvesnoj empirijskoj sociologiji, tradicionalnom politološkom pristupu i rigidnom pravničkom vjeruju, ali i onoj teoriji književnosti koja previđa filozofski događaj poststrukturalizma), Homi Baba sa izvanrednom inventivnošću uočava i artikuliše razliku između kulturne raznovrsnosti i kulturne razlike, odbacuje i multikulturalizam i raznovrsnost kulture i zalaže se za svojevrsnu kulturnu hibridnost, usitnjava velike priče o identitetu, prepoznaje sve oblike diskriminacije, rasizma i nacionalizma, ne toleriše nijednu vrstu nasilja, razotkriva tehnike mimikrije i još mnogo toga što bi svaki intelektualac koji vodi računa o higijeni morao najnormalnije, kao recimo četkice za zube, da stavi u svoj intelektualni prtljag.
