Bunt je nepristajanje na bedu koja nam se nameće

Kultni reditelj grčkog porekla, majstor političkog trilera Kosta Gavras (87), ovih dana je gost Beograda. Na 48. FEST-u

Gavras je gostovao sa novim filmom Ponašajte se kao odrasli (Adults in the Room, 2019), čija je radnja smeštena u Grčku 2015. godine, u najuzavrelije dane finansijske krize. Film se naslanja na knjigu bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa A slabi trpe ono što moraju (Laguna, 2017), dok je scenario nastao na osnovu zvučnih zapisa koje je Varufakis u tajnosti snimao tokom sastanaka na najvišem nivou. Za Gavrasom je više od pedeset godina karijere, Gran pri i Oskar za film Z (1969) kao najbolji strani film, zatim Oskar za scenario i Zlatna palma za film Nestali (1982); Zlatni medved za Muzičku kutiju (1989), Zlatni lav za film Hana K (1983), desetine scenarija i filmova. Na FEST-u, Gavrasu je u subotu uručena Nagrada Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. U pisanom intervjuu za „Vreme“, Gavras objašnjava zašto njegov najnoviji film, prvi u kojem se bavi Grčkom koju je napustio pre više od 60 godina, ima simboličko mesto u njegovom opusu.

KOSTA GAVRAS: Grčku sam napustio 1954. godine, kada sam imao 21 godinu, u talasu u kojem su je napustile hiljade mladih, siromašnih Grka. Kod kuće tada nije bilo nade za nas iz siromašnih slojeva. Danas imamo situaciju da je zemlju napustilo više od pola miliona ljudi (prema izveštaju Nacionalne banke Grčke iz 2016. godine, zemlju je između 2008. i 2015. godine napustilo oko pola miliona ljudi; a prema izveštaju Svetske banke, nešto više od tog broja između 2010. i 2017. godine, prim. nov.). Ali, nisu to isti emigranti. Danas su to ljudi koje je država iškolovala, koji sa svojim diplomama biraju da služe nekoj drugoj zemlji umesto svojoj. To su naučnici, inženjeri, lekari, medicinske sestre… Ovim filmom, u kojem vidimo i ljude koji odlaze, hteo sam da ukažem na nedostajuću demokratiju, kao i na to kako se Evropa ponela bezosećajno i nečovečno prema velikoj većini Grka – prema onima koji dolaze odakle sam i ja došao. Evropa je potpuno napustila Grčku, a kriza se nastavlja. Problem lidera Evropske unije nije empatija, nego ekonomija. Jedini put iz ovakvog stanja koji ja vidim jeste da napravimo Evropu kojoj su na prvom mestu obrazovanje i kultura, pa bi tek onda došle ekonomija i vojska.

„VREME„: Jednom ste rekli da krizna vremena ekstremne partije predlažu rešenja kojima se ljudi moraju odupreti tako što će se podsetiti šta se desilo poslednji put kada nisu uspeli da im se odupru. Tokom poslednjih nekoliko godina, populisti su u usponu u mnogim zemljama, konzervativne političke opcije su sve popularnije.

To je posledica gluposti i kratkog globalnog pamćenja. U prošlosti smo videli kuda su nas odveli populizam i ideja o harizmatičnom vođi. Za društvene, ekonomske i etičke krize rešenja su često tražena na krajnjoj desnici. Tako su rođeni fašizam, nacizam, frankizam… Poznato nam je kuda su ti režimi odveli društva. Počeli su populizmom, a završili u krvavim ratovima, koncentracionim logorima i uništenju društvenog tkiva.

Opisivali su vas kao radikalnog levičara, antiamerički nastrojenog reditelja i komunistu. Kako se određujete i kako objašnjavate svoje uspehe na Zapadu koji „ne pregovara“ sa komunistima?

Nikada nisam bio ni komunista ni radikalni levičar. Štaviše, nikada nisam bio član nijedne partije. Ja sam Kosta Gavras i pokušavam da budem slobodan čovek u što većoj mogućoj meri. Nisam antiamerički nastrojen i bilo bi glupo od mene da jesam, pošto bi to značilo da sam protiv svih građana Amerike. Međutim, ja jesam protivnik velikog dela američke politike, kao što je i veliki broj Amerikanaca. Neki od tih Amerikanaca producirali su moje filmove. Danas više nema komunista sa kojima bi moglo da se pregovara. Danas se pregovori vode isključivo o poslu, i tačka. Ne mislim da bi politički filmovi koje sam napravio tokom karijere danas mogli biti snimljeni u Americi.

Mnogi mladi ljudi u svetu danas se deklarišu kao apolitični – kako na Zapadu tako i na Istoku. Da li vas to zabrinjava?

Mladi ljudi – ali i oni manje mladi – sve više su razočarani političarima koji nisu ispunili data obećanja. Oni su sve svesniji da žive u društvima gde je njihova budućnost u opasnosti; njihova životna sredina, njihove penzije. Ne samo da sam zabrinut, nego vidim nailazeću katastrofu. Političke odluke kakve se donose nisu dorasle da se uhvate u koštac sa tim.

Kada se danas osvrnete na svoj kultni film Z, možete li da kažete šta je bio okidač za uspeh koji je film postigao?

Z je film o slobodi i pravdi, a protiv fašizma, diktature i kapitalističkih diktatorskih demokratija. Danas su vojne diktature zamenjene diktaturama banaka i novca. Sa odmakom bi se moglo reći da je publika bila „spremna“ za taj film. U toku je bila svetska revolucija, svet se kretao ne udesno kao danas, nego ulevo… Proleće ‘68, podignuta pesnica u Meksiku, Crni panteri… kraj diktature u Brazilu… i mnogo drugih primera… Svet je išao ulevo… Danas je ta svetska revolucija zapravo revolucija novca i GAFAM-a (Gugl, Epl, Fejsbuk, Amazon, Majkrosoft).

Ostaćete upamćeni kao „čovek koji je režirao revolucije„. Kakva revolucija je svetu danas potrebna?

Nepravda, poniženost ljudi zbog toga što su siromašni i što nemaju budućnost. Slažem se sa Alberom Kamijem, koji je rekao da kada se buni, čovek se identifikuje sa drugima i tako prevazilazi sebe. Treba prevazići sebe i verovati u ljudsku solidarnost. Globalna revolucija je stari, upokojeni san. Ja verujem i u promenu koja je društvu potrebna da bi postalo što je pravednije moguće. „Buntovnici, revolucija“: to znači nepristajanje na bedu koja nam se nameće. To je ideja Francuske revolucije, prosvetiteljstva; ideja koja se pojavila u Francuskoj u 17. veku. Mislim da treba da pronađemo način da se iščupamo iz superkapitalizma u kojem danas živi društvo i u kojem su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, a pritom ne treba da dozvolimo da tehnologija zameni čoveka fizički i intelektualno.