„Dijalozi o principima i društvenom ugovoru u umetnosti“ naslov je serije razgovora između Branka Miliskovića, performativnog umetnika, i njegovih sagovornika, a pred publikom u bioskopu „Balkan“.
Te publike je toliko, da su prošli „Dijalozi“, treći u seriji, premešteni iz sale u veći prostor „Balkana“.
U utorak u 19 časova će početi četvrti „Dijalog“, a Branko Milisković i njegova sagovornica Nela Tonković kustoskinja Savremene galerije u Subotici, razgovaraće o otkupu savremenih umetničkih dela, odnosu države prema savremenom kulturnom nasleđu, odnosu javnih i privatnih kolekcija i sličnim važnim temama.
Progovoriti o problemima
Branko Milisković kaže za „Vreme“ da su „Dijalozi“ nastali iz “potrebe da se jasno i glasno ukaže na probleme i izazove sa kojima se suočavaju umetnici i kultura u Srbiji”, i navodi da su dosadašnje teme bile “status samostalnog umetnika, konkursi Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu grada Beograda, i uticaj geo-politika na vidljivost umetnika/kustosa na međunarodnoj sceni”.
Najavljuje da će u utorak, osim već pomenutog, razgovarati i o načinima kako se “umetnička dela čuvaju, posebno ako su ona efemerne prirode, kao što su performans, zvuk, video, tekst, VR ili NFT. To su sve pitanja koja svakodnevno sam sebi postavljam i pokušavam da odgovorim na njih, ali velika je razlika da li odgovore tražite u svojoj glavi, ili se usudite da javno insistirate da dođete do njih.”
Sagovornike bira, kaže Milisković, “u odnosu na teme koje želim da obradim, ali i u odnosu na to da li sa njima mogu da uspostavim dijalog pred publikom. Postoje brojni umetnici i radnici u kulturi koji su veoma dobri u svom poslu, ali prosto nemaju harizmu, životno iskustvo, elokvenciju i integritet, kako bih mogao sa njima da se upustim u beskompromisan dijalog pred publikom”.
Objašnjava da glavnom bira samostalne umetnike kojima i sam pripada, zato što je “naš status najugroženiji, a ekzistencija nesigurna” i navodi da je ciklus “Dijaloga” počeo u “decembru prošle godine sa umetnikom Urošem Đurićem. Drugi sagovornik je bio istoričar umetnosti, profesor i politički aktivista Branislav Dimitrijević, a treći razgovor, krajem februara ove godine, bio je sa umetnikom Nemanjom Mate Đorđevićem”.
Da li je umetnik važan ovoj državi
Jedna od tema, razloga zašto su pokrenuti “Dijalozi”, je važnost umetnika I umetnosti u ovdašnjem društvu. Branko Milisković ocenjuje da je to “izuzetno važna tema, s obzirom na to da u ovoj zemlji kruži mit da su umetnici nekakav privilegovani sloj društva, koji se iz obesti bave umetnošću, i zbog čega bi država uopšte morala da im uplaćuje doprinose, jer zaboga, šta su to oni uopšte njoj doprineli. Ljudi ne shvataju da je samo jedan mali procenat umetnika dobrostojeći. Ostali doslovno žive na ivici siromaštva, bez prihoda, nekada i više od pola godine. Istovremeno, kultura i umetnost su od vitalnog značaja za sva društva, pa i za ovo naše – i za civilizovana i za primitivna. Ako ne budemo ulagali u nju, (p)ostaćemo i slepi i gluvi i mutavi, a takvima se najbolje upravlja”.
Milisković kaže da “u državama koje imaju diktatore na čelu, kultura je svedena na propagandu. Sve što izlazi iz tog okvira, ili pokušava da kritikuje režim, smatra se nepoželjnim aktivizmom, intruzijom državnih neprijatelja, koje treba ugušiti i obeshabriti. Smatram da bi u jednom zdravom demokratskom društvu, a to je utopija, vlast morala da angažuje, sluša i konsultuje nezavisne mislioce i umetnike, kako ne bi zastranila i postala sama sebi dovoljna, odvojena od realnosti. Jer, diktatura se hrani jednoumljem.”
Jedna od tema koja se neminovno provlačila kroz sve razgovore je budžet za kulturu. Kao što je poznato, sramotno je mali, najniži u region.
Zlostavljanje umetnika
“Mene najviše uznemirava to konstantno i besramno smanjivanje budžeta za kulturu i zlostavljanje umetnika, sabotiranje umetničkog rada i ugrožavanje egzistencije konstantnim kašnjenjem rezultata konkursa i uplatama sredstava, koja neretko budu isplaćena u oktobru, a očekuje se da se projekti realizuju i ispostave finansijski izveštaji do kraja tekuće godine. Stiče se utisak da bi ovoj vlasti najviše odgovaralo da nas uopšte više ne bude i da smo nepotrebni trošak.”
Zato naglašava da bi “umetnici i radnici u kulturi trebalo konstantno da se bore za svoja prava i profesiju, i da svojim aktivizmom ukažu na probleme, kao i na nedostatak umetničkih prostora, korupciju, nepotizam, nestručnost i bahatost, sukob interesa… ima toga još”.
Rešenja
“Dijalozi” su, spontano, iskristalisali i rešenja nekih problema, a Milisković izdvaja “kako da se promeni zakon po kome su samostalni umetnici tretirani kao mali privrednici, što nije tačno, jer naš posao nije proizvodnja komercijalnog sadržaja i robe, već kulturnog dobra”, i kaže da “u ULUS-u radimo na formiranju radnih tela i inicijativa koji bi se bavili poboljšanjem statusa samostalnih umetnika”.
“Cilj nam je da aktiviramo svest o važnosti umetničkog tržišta, jer ako bi sistem bio regulisan, umetnici ne bi zavisili samo od milostinje koju im udeli Ministarstvo kulture, niti od dobre volje kvazi kolekcionara koji traže popust. U narednim ‘Dijalozima’, pokrenućemo i pitanje mogućnosti publiciranja novog umetničkog magazina, i koji bi imao sadržaj i sa međunarodne scene. U Srbiji ne postoji takav magazin, i ja bih bio fasciniran da ga vidim, ne samo u muzejima, već i na kioscima, pored dnevne štampe.”
Teme kojima se bave “Dijalozi” su teme koje pristaju instituciji, a ne pojedincu. Za ovdašnje okolnosti, Miliskoviću to nije čudno. Kaže da “institucijama upravljaju pojedinci koji su plaćeni da je vode i da održavaju privid normalnosti. Kako očekujete od pojedinaca kojima teče plata i radni staž, a koji zavise od državne podrške, da istu kritikuju? Njih zanima sopstvena stabilnost, bez mnogo nepotrebnog talasanja, odrađivanje godišnjih programa u okviru budžeta koji im država dodeli, pa tako na kraju imamo za sve, samo nemamo ni dinara za umetnike i njihov angažman”.
“Kao samostalni umetnik, znam kako izgleda živeti poput divlje životinje, bez sigurne zarade, bez mogućnosti podizanja kredita, kupovine stana, plaćenog bolovanja, godišnjeg odmora i svih onih povlastica koje jedan činovnik uzima zdravo za gotovo.”
Nema nadležnih
Dosadašnji „Dijalozi“ su bili prepuni. Da li je u publici primetio i nekog od nadležnih?
“Ne! Nikada! Iako ih svaki put lično obavestim, nikada se niko do sada nije udostojio da dođe”, odgovara Milisković i konstatuje da bi “to za njih bilo vrlo neprijatno veče i suočavanje sa pitanjima na koja do sada vešto izbegavaju da odgovore. Institucija i politički imunitet ih štiti od odgovornosti, bar za sada.”
