Brankelja, izvini

U tekstu „U traganju za izgubljenim zavičajem“ („Vreme“ br. 1111) Boris Rašeta pita kako bi Branko Ćopić reagovao na događaje iz 1991, odnosno 1992. godine. To ne znam, ali znam kako je bilo prvi put u životu čitati Ćopića baš 1991. i 1992. godine. Bilo je mnogo sličnije čitanju iz 1981. ili 1971. nego, recimo, 2011. U jesen 2011, otprilike 20 godina nakon što sam prvi put pročitala Magareće godine, uzela sam ih ponovo u ruke, sa namerom ne većom od prelistavanja porodičnog albuma. Nije me zanimalo kako ću u ovim godinama reagovati na nešto što mi je u detinjstvu značilo mnogo, jer mi je plemeniti, gotovo sveti karakter knjige bio neupitan. Htela sam samo da evociram uspomene. Međutim… Reagovala sam drugačije. Čitaoci i obožavatelji Magarećih godina sigurno se sećaju Hamida Rusa i priče o tome kako je muslimanski dečak završio u pravoslavnom Prosvjetinom đačkom domu. Hamid je, ukratko, bio nestašan dečak, te je jednom prilikom ispred džamije izmešao cipele tako da „nigdje jedna s drugom nije ostala“, zbog čega mu je hodža propisno izvukao uši, zavalio par ćuški i nazvao ga „Rusom jednim, bezbožnikom“. Revoltirani Hamid skoknuo je do Gajretovog doma po kofer i završio među pravoslavcima „da jede krmetinu“.

Čitala sam priču o Hamidu Rusu i samo potvrđivala sebi da je još uvek znam gotovo napamet. Ali, ovog puta mi pročitano nije bilo tako zabavno, nisam se smejala nad slikom sluđenih muslimana koji se čupaju i tuku ispred džamije u potrazi za cipelama, nije mi bilo toliko drago što je Hamid odbrusio hodži da deset puta više voli krmetinu nego „njegovu kozetinu“. Iz potaje me je spopala nelagoda zbog te scene sa dobrim pravoslavcima i zlim muslimanima, udružena sa podatkom koji dvadeset godina ranije niti sam znala niti me je zanimao, da je Branko Ćopić Srbin.

Šta sad? Sprovesti reviziju nad ličnom istorijom? Odreći se Magarećih godina? Proglasiti Ćopića za pritajenog nacionalistu, ustvrditi da se indoktrinacija nacionalnim mitovima odvijala decenijama pre nego što će podivljati, perfidno prikrivena u nevinoj dečjoj literaturi? Ne, nego se pogledati u ogledalo i reći sebi: meni je mozak ispran. Dvadeset godina čitalačkog iskustva na amplitudama govora mržnje i političke korektnosti moralo je da ostavi posledice. A gde je tu Ćopić? Jedino iznad svega toga. Odreći se Magarećih godina značilo bi odreći se onog od kog si naučio da se jačem uvek treba usprotiviti, a slabijeg zaštiti, da u životu postoje razne „crne knjige“ u koje ti neko beleži navodne prekršaje zbog kojih te surovo kažnjava samo zato što mu se može i da je jedino ispravno ukrasti ključ, obiti bravu, a crnu knjigu iskidati na komade, spaliti i osloboditi se. Na toliko odricanje nisam bila spremna. Jedini razuman zaključak je da problem nije u Ćopiću, nego u meni. Nažalost, nisam jedina. Isti problem ima jedna izdavačka kuća iz Alabame koja je prošle godine cenzurisala Marka Tvena. Iz Toma Sojera i Haklberi Fina obrisane su reči „crnja“ i „crvenokožac“. Ne cenzurisati i ne revidirati Tvena ili Ćopića, svejedno, znači ne gubiti kontakt sa vlastitom kulturom, istorijom i, u krajnjoj liniji, sa samim sobom.