Ako me računica ne vara, bilo je ovo moje osmo posmatračko-komentatorsko učestvovanje na Festivalu evropskog filma na Paliću, inače dvadeset i prvom po redu. Dobro, znamo već da on nije 21. put održan u svojstvu festivala specijalizovanog za evropski film, nego da je to postao u osvit XXI veka, kada je Srbija s prijatnim iznenađenjem iznova otkrila tokom devedesetih brižljivo sakrivanu činjenicu da se nalazi na evropskom kontinentu. Sam je festival osnovan u najgorim mogućim vremenima prve polovine devedesetih, a to što od toga ipak nije zapatio neku trajno lošu karmu valjda dolazi malo i od duha mesta, jer je Palić sobom samim jedno od onih idealnih utočišta od svake prostačke buke i besa epohe, a malo (to jest, malo više) i od ljudi koji su ga osmislili i održali ga kroz sve ove godine, a pre svega direktora Radoslava Zelenovića, koji je svojevrsni palićki „drug Tito“. U čemu nema ničeg lošeg; uostalom, svaki bolji gradski zid zna da „dok je bilo Tita, bilo je i…“, kraj dopišite po nahođenju.
Kažu da i brakovi negde u sedmoj-osmoj godini obično ulaze u prvu veliku krizu, valjda usled repetitivnosti i zasićenja monogamnog života, i to ne samo u seksualnom smislu; negde po toj špranci, i ja sam se, nevoljko priznajem, isprva pomalo smorio dolazeći na Palić: ah, evo opet onih istih staza i bogaza; eh, sobe u „Jezeru“, naravno, i dalje nisu klimatizovane; oh, prečica od letnje pozornice ka Ribljoj čardi i dalje je neosvetljena; ih, prevoz od grada je i dalje haotičan; uh, i dalje se niko ne oseća obaveznim da vas obaveštava o bilo kakvim promenama termina ili mesta projekcija ili čega god drugog (stvar koja se da rešiti jednim jedinim mobilnim telefonom, u koji bi bili deponovani tlf brojevi svih akreditovanih izveštača, kojima se onda đuture pušta sms tipa: „filmovi večeras na Otvorenom univerzitetu umesto na Letnjoj pozornici“; tjah, i dalje je sasvim normalno da imate termin od 21h za film koji traje 141 minut, a onda da vam piše da sledeći film počinje u – 23h, što će reći da neko tu gadno zajebava ili fiziku ili nas – s tim da fiziku ne možeš zajeba(va)ti; bah, termini projekcija su i dalje apsolutno i iritantno nemogući etc. Ne, zapravo, termini su gori nego ikada: ranije si mogao, makar uz natčovečanske napore i zavidno vremensko-prostorno žongliranje, najvećim delom da ispratiš makar dve centralne selekcije, dakle glavnu takmičarsku i „Paralele i sudare“, posvećene istočnoevropskom filmu. Zahvaljujući zaumnom pomeranju termina ove potonje, to je postalo sasvim nemoguće. Prvo sam se malo jedio zbog toga, a onda sam se prepustio i opustio: pa dođavola, ako njima nije stalo da neko ko je tu akreditovan odgleda te filmove, a zašto bih se ja tu trtio? Neka idu s milim bogom. Šalu na stranu, iole suvislo i pregledno praćenje festivalskog programa postalo je ozbiljan problem, a ja u vezi s tim imam nekoliko konstruktivnih ideja, od kojih mi se najizglednijom čini ova: trebalo bi, recimo, u palićkom malom kinu Abazija organizovati celodnevne i celovečernje projekcije za novinare i kritičare, gde bi tokom šest dana lako bio prikazan kompletan repertoar festivala, kao što se to radi recimo na Festu. Tako ne bi bilo frustrirajućih preklapanja termina, jurcanja u Suboticu i nazad, i sličnog. Do tada, odustajem od jurenja vetrenjača…
Inače, festival kao festival, bilo je nešto šušura i glamura, domaćih i uvoznih Uglednih Gostiju i Poznatih Ličnosti, onoliko koliko to recesijske okolnosti dozvoljavaju. Ne sporim, tako i treba da bude, po čemu bi se inače festivali razlikovali od redovnih bioskopskih projekcija ili u najboljem slučaju raznih panorama i ciklusa? Samo što je vaš izveštač, avaj, potpuno operisan od smisla za sav taj festivalski „društveni život“ i ne zanima ga ama baš ništa osim filmova…
VRHUNCI: Već prve večeri, na samom otvaranju festivala, prikazan je ubedljivo najbolji film ovogodišnjeg Palića, Beli bog Kornela Mundrucoa (Mundruczo), smešten u tek blago iskošenu Budimpeštu današnjice ili veoma bliske budućnosti: psi mešanci i oni koji „nisu mađarske rase“ gotovo su izgnani iz života, na njih se mora plaćati sumanuto visok porez, inače im sledi odlazak u kafileriju; devojčica dolazi kod oca na višemesečno „čuvanje“ i donosi svog „dodža“, čemu se otac protivi. Nastaje pravi karambol, pas završava na ulici, ganjaju ga iz kafilerije, što su scene koje podsećaju na racije „rasno nepoćudnih“ u bliskoj evropskoj prošlosti, zatim ga se dočepa trener borilačkih pasa koji od njega metodama odvratne i surove manipulacije pravi ubilačku zver, a devojčica i dalje sve vreme traga za njim. Njen pas postaje nekovrsni vođa pokreta kerećeg otpora, i ubrzo psi „preuzimaju“ opustelu Peštu… Dalje pogledajte sami, ali treba reći da Mundruco savršeno kontroliše i veličanstveno upečatljivim filmskim jezikom realizuje jednu snažnu metaforu, lagano se šetajući kroz žanrove i između njih; a to što je ekipa Belog boga uradila sa psima – ima ih preko dvesta pedeset! – to jest kako ti psi glume i kako ih Mundruco i ekipa vode i režiraju, e to još nije viđeno! Jedan od onih dragocenih trenutka koji gledaoca vrate u stadijum dečije fasciniranosti umećem: gledaš otvorenih usta i pitaš se: pa kako, zaboga, kako?! Sedam dana kasnije, kada saznaš da Beli bog nije dobio ni jednu od glavnih nagrada, zapitaš se to isto: pa kako, zaboga, kako? Ljudi su, a ne psi, velika misterija.
Nemačko-francuska koprodukcija Stanice krsta Ditriha Brugemana kod žirija je prošla mnogo bolje (nagrada za režiju). Govoriti o savremenom verskom fundamentalizmu, koji pri tome nije ni islamski ni bilo koji drugi koji bi bio „egzotičan“ sa evrocentričnog stanovišta, nego je hrišćanski, belo-domorodački i naseljen u samom srcu Evrope – to je danas retka rabota. Priča o maloj, žilavoj i tvrdokornoj zajednici nemačkih katoličkih radikala utoliko je uzbudljiva što je to storija o formalno „nekima od Nas“ koja je istovremeno – trenutak spoznaje da je tome tako ubedljivo je najuzbudljiviji momenat gledanja! – naracija o radikalno Drugom: priča o porodici urbanih Evropljana XX veka kojoj je čak i gospel muzika „satanska“, a o demonizmu rokenrola, tehna ili muško-ženske predbračne i vanbračne privlačnosti da se i ne govori, ne može se završiti drukčije nego tragično: suštinski, poražavajuće besmislenim samožrtvovanjem devojačke Čiste Duše, slomljene u sendviču između tiranske majke i sopstvenih, jedva barem poluosvešćenih želja i poriva. Glavna, pak, mana ovog filma nije toliko negde u njemu samom, koliko u postojanju filma Raj:vera Ulriha Zajdla, a koji je o vrlo sličnome progovorio toliko superiorno da ovo ostvarenje ne može nipošto da izviri iz njegove senke.
OGLEDALA STVARNOSTI: Nije predaleko od ovog tematskog kruga, ali na posve drukčiji način, ni Levijatan Andreja Zvjaginceva, makar utoliko što pokazuje šta je u savremenoj Rusiji – kojom hara neokonzervativna rekonkvista koja sad već više liči na Homeinijevu „islamsku revoluciju“ nego na bilo šta zamislivo danas na evropskom tlu – uloga crkve kao direktnog saveznika korumpirane tiranije. Levijatan se otvara u stilu onih starih, dobrih holivudskih „pojedinac protiv sistema“ narativa: čestiti provincijski automehaničar bori se, uz neobičnu pomoć prestoničkog advokata s odličnim vezama u društvenoj eliti, protiv otvoreno i beskrupulozno korumpiranog gradonačelnika koji je naumio da mu po svaku cenu otme imanje na kojem je rođen, ne bi li tu izgradio već nešto za množenje para. Film sjajno „vozi“ dok se ne upetlja u sporedne rukavce koji ostaju nekako da vise, u neobrazloženi i ničim neizazvani ljubavni slučaj advokata i sirotanove žene, u njenu potonju tragičnu sudbinu, u advokatov misteriozni nestanak iz filma baš kad nam je bio najpotrebniji… A gde je tu crkva? Svugde, dragi moji, svugde: od gradonačelnikovih odaja u kojima se gosti slatkorečivi vladika, pa do rituala kojima se zlikovac i mafijaš prikazuje kao Uzoran Član Društva… Ona je tu da na neki način „legalizuje“ autohtono zlo; ona je, dakle, pobočna institucija Sistema, i hrani, a ne suzbija, ono najgore u njemu. Film je dobio Zlatni toranj Palića, što bi načelno bilo u redu, naročito da je Beli bog prikazan van konkurencije…
PREISPITIVANJA: Nego, to „van konkurencije“ asocira me na veličanstveni Zimski san Nuri Bilge Čejlana, prikazan na zatvaranju: preko tri sata sporo a nimalo dosadno tekuća čehovljevska saga smeštena u zabačenu ne rusku nego tursku stepu, u neko čehovljevsko ladanje u kojem ljudi pretežno lišeni „banalnih“ materijalnih briga malo vole a malo više grizu jedni druge, suštinski nesnađeni u svetu koji ih žulja, u životu koji ih svrbi onda kad ih ne boli; o da, njihove „statične i pozorišne“ rasprave znaju da potraju i preko pola sata u cugu, a da ih nelobotomizovani gledalac prati bez treptaja! Zastrašujuće, čarobno, moćno.
Nazad k vrhovima „konkurencije“. Specijalno priznanje žirija, sasvim zasluženo, dobio je švedski Turista Rubena Ostlunda, pronicljivo napisana i postavljena, besprekorno izvedana studija ljubavnih i bračnih veza: jedan naizgled sitan događaj na zimovanju švedske porodice u francuskim Alpima, jedan trenutak postiđujuće muževljeve ljudske slabosti i instinktivnog kukavičluka, suprugu će naterati u pomalo pompezno i drameće preispitivanje čitavog tog odnosa i same muževljeve ličnosti – jer, kako to obično biva, u tom će preispitivanju sebi biti dodeljena odnekud baš pozitivna a svom partneru odnekud baš negativna uloga… A da je sve mnogo, mnogo složenije od toga, do kraja filma će se uveriti i razočarana supruga; ovaj je, pak, gledalac lamentirao nad tim kako će visoko kultivisani savremeni čovek ovako ili onako izumreti jer je, brate mili, postao – naprosto prekomplikovan za (samo)održavanje…
I, šta je još bilo? Grčki Stratos Janisa Ekonomidesa ne iskoračuje bitnije izvan već viđenih anglosaksonskih žanr-klišea, ali je bilo zanimljivo videti studiju etike kriminal(c)a u helenskom i tako nam prepoznatljivom balkanskom kontekstu, pa još u vreme Krize. Islandski O konjima i ljudima Benedikta Erlingsona donosi pomerenu priču o ljudima iz severnjačke zabiti i njihovoj „stopljenosti s prirodom“ u kojoj nema ničega kičasto idiličnog, ali ima nekoliko finih portreta (pre svega jedna ljubavna tenzija koja će tek na kraju biti realizovana) i film će biti pamćen po nekoliko uvrnutih (čovek dopliva na konju na ruski brod da kupi ilegalnu votku) ili potresnih scena (jahač zalutao u snežnoj oluji, koji preživi smrzavanje rasporivši telo konja i uvukavši se u njegovu toplu utrobu), a ponajviše po sasvim sumanutoj sceni konja koji je naskočio na kobilu sa sve jahačem, koji se onda takođe oseti pomalo, ovaj, iskorišćenim… Izraelski Zero motivation Talye Lavie (valjda dobro napisah?) isprva deluje dosta šablonski, no razvije se u solidan, mada tek krajnje oprezno subverzivan antimilitaristički traktat, a sve kroz priču o ženama u vojsci (u Izraelu bar to nije ništa neuobičajeno). O nekolikim domaćim filmovima prikazanim na Paliću biće priče u nekim drugim kontekstima.
I šta još? Malo kiše, hladnoće, komaraca i – dobrog sveta Palića, što festivalskog, što ostalog. Dovoljno da uvek rado dolaziš, svakom gunđanju uprkos.
I sva ova magla, i sva ova tama
Zvjagincev je imao skoro četrdeset godina kad je sa svojim prvim filmom osvojio Zlatnog lava u Veneciji. Levijatan je njegov četvrti dugometražni igrani film, ponešto sličan, ali mnogo više različit od sva tri prethodna
Postoji jedan stereotip koji su snažno razvijali gotovo svi „pravovjerni“ angažovani intelektualci južnoslovenski s kraja prošlog i početka ovog stoljeća, stereotip prema kojem su svaka epika i sve „velike priče“ ne samo anahrone i umjetnički inferiorne lirici i „malim pričama o malim ljudima“, nego su u izvjesnom smislu i krivi za nacionalizam, zločine i sve ono krvavo i nesretno što nas je zadesilo tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija. Iz tog stereotipa se razvio sav onaj sterilni apolitični urbanluk savremene ovdašnje književnosti i filma, iz njega je nastala adoracija sve one nedorasle djece zlosretnog spoja Karvera i Bukovskog s lokalnim kontekstom.
Film Levijatan Andreja Zvjaginceva ne boji se „velikih priča“. Vidi se to već i iz naslova, nimalo ironično intoniranog. Zvjagincev bez imalo zazora aludira i na Bibliju i na Tomasa Hobsa, kontekstualizujući svoju priču, faktički svakodnevnu priču iz savremenog ruskog života, u arhetipski umjetnički i kulturni referentni okvir.
U jednom od bezbrojnih gradova savremene Rusije, negdje podaleko od Moskve, u jednoj od ruskih „gustih pokrajina“, žive Kolja, žena mu Ljilja i njegov sin tinejdžer iz prvog braka, Roma. Kolja ima kuću na prelijepoj lokaciji, na morskoj obali, a na tu lokaciju je oko bacio Vadim, lokalni gospodar života i smrti, gradonačelnik, tajkun i šta-sve-ne. Vadim je čvrsto namjerio da se te lokacije dočepa na ne–lomite–mi–bagrenje način (cenjeni sude, čast je čast, vlast je vlast, sve po zakonu, paragrafi, pa zagrabi itd.). Kolja se uzda u Dimu, svog druga iz Moskve, šlifovanog advokata koji zna za mnoge Vadimove prljavštine i koji će njima da ga priklješti…
Ta relativno tipična tranzicijska priča, priča slična onima za koje svi znamo iz vlastitih gradova i zavičaja, samo je okvir za mnogo šire i dublje životne uvide. Ne zadovoljava se Zvjagincev žurnalistički intoniranom dnevnopolitičkom kritikom, mada se o tom aspektu filma u zapadnim medijima ponajviše pisalo. Engleske, američke i ine novinare je strašno začudilo da je Levijatana (su)finansiralo rusko Ministarstvo kulture, a da je film prema savremenoj ruskoj stvarnosti iznimno kritičan. U jednoj važnoj sceni na zidu Vadimovog kabineta vidimo Putinov portret, što je takođe detalj kojem se u tim prikazima davala velika pažnja.
Nije Putinov portret jedina slika ruskih vlastodržaca koja se pojavljuje u filmu. U jednoj od najvažnijih i najzabavnijih scena u filmu, Kolja negdje u prirodi proslavlja rođendan jednog od svojih prijatelja. Na okupu su četvorica odraslih muškaraca, dvije žene i dvoje djece. Osim žestokog opijanja, na programu su i vježbe iz gađanja vatrenim oružjem. Nakon što mecima porazbijaju sve staklene flaše koje imaju, slavljenik iznosi nove mete: uramljene portrete predsjednika – od Brežnjeva do Gorbačova.
Širok je ovdje zahvat Zvjaginceva: bavi se on i muškim prijateljstvom i ženskom seksualnošću i odnosima roditelja i djece i sveopštom korupcijom i simbiozom crkve i vlasti i relacijom Moskve i provincije (pokroviteljsko samopouzdanje s jedne, nostalgična čežnja pomiješana s kompleksaškom bahatošću s druge strane) i metafizičkim pitanjima.
Sve je to snimljeno sa svečanom ozbiljnošću i sve to nije ni najmanje lišeno humora, no jest lišeno jeftinog sarkazma i ružnog cinizma, onog cinizma, što po slavnoj definiciji Oskara Vajlda svemu zna cijenu, a ničemu vrijednost. Kod Zvjaginceva se zna šta jest vrijedno.
Film jest mračan i jest bezizlazan, ali nije suštinski beznadan jer nije lišen ljepote. Dvije scene u kojima se izriču presude, dvije scene koje najsnažnije prikazuju nepravdu, snimljene su neobično lijepo.
Nakon gledanja Levijatana nisam iz glave mogao da izbacim misao na onu Ujevićevu pjesmu o Rusiji, naročito na dvije njene strofe:
„… i jer više nego riječi i sricanja,
i jer više nego jednodnevni žamor,
jedan kratki natpis vjekovno ozvanja
dostojno usječen u besmrtni mramor.
Ne suvišna plača za blaženim odrom
(mojih tajnih suza višnji bog je jemac),
no molitva srca ovom Svodu modrom:
uzdah, kletvu težak: Slaven nije Nijemac!“
Zvjagincev je imao skoro punih četrdeset godina kad je sa svojim prvim filmom osvojio Zlatnog lava u Veneciji. Levijatan je njegov četvrti dugometražni igrani film, ponešto sličan, ali mnogo više različit od sva tri prethodna. U njegovoj slobodnoj varijaciji na Knjigu o Jovu ima nečeg što snažno korespondira sa Ujevićevim postupkom iz citirane pjesme da „boga“ piše malim početnim slovom, a „Svod modri“ velikim.
Muharem Bazdulj
