Bitnik sa Istoka

Zaboravite na samuraje i rašomone, sepuke i bušido-kodekse, mišime i hirošime: iz Japana je, evo, čak i na brdoviti Balkan napokon stigao Haruki Murakami, literarni glasnik jednog drugačijeg Japana, drugačijeg upravo po tome što „nam“ je mnogo sličniji i odgonetljiviji, što čitaocima iz drugih podneblja nešto govori o weltschmerzu jednog Japana o kakvom najmanje znaju, baš otuda što je taj Japan negde mnogo realniji od onog izmitologizovanog, odavno okamenjenog u očima Drugog (ergo – zapadnjaka, Evropejca, Amerikanca, nadasve belca) kao Egzotično Ostrvo na kojem ljudi samo povazdan rade u svojim kompanijama-kao-proširenim-porodicama, jedu pirinač i sirovu ribu i čereče sopstvene stomake sabljama ako neki voz slučajno zakasni 38 sekundi, a oni imaju tu nesreću da su aktuelni ministri saobraćaja.

U poslednje smo vreme bili, doduše, pomalo izbombardovani viđenjima modernog Japana iz vizure zbunjenih zapadnjaka: od ironičnog i zdravo „politički nekorektnog“ tretmana šljaštavosti japanske pop-kulture (kao ekstravagantnog „kolonijalnog“ derivata zapadnog treša!) viđene očima apsolutnih stranaca u zabavnom i toplom filmčetu Sofije Kopole Lost in Translation, do zastrašujuće, psihotične vizije korporativnog totalitarizma iz (pentijumskog) pera Ameli Notomb. A onda je u Japan došla svojski nadrndana Uma Turman i pobila sve lokalne nevaljalce, i to njihovim oružjem…

Haruki Murakami (rođ. 1949) pripadnik je – a bogme i spokesman, hteo on to ili ne – jednog od prvih naraštaja „postimperijalnih“ Japanaca, odraslih u okruženju bitno drugačijem od „tradicionalnog“; prostije rečeno, Murakami je prvak pop-globalizovane japanske umetničke scene, one koja ne referira samozaljubljeno na Velike Klasike i Slavnu Prošlost nego participira u kreiranju globalne kulture današnjice. Otuda njegova biografija izgleda kao životopis kakvog istočnjačkog bitnika: u dvadeset i nekoj godini života privremeno napustio studije, ali i – što je mnogo teži šamar društvenom ukusu – trajno odbacio svaku ideju o Korporativnoj Karijeri, i sledećih desetak godina vodio sopstveni džez klub (Murakami je odličan poznavalac džeza i autor nekoliko knjiga o toj predivnoj „negroidnoj dernjavi“, što bi rekao onaj sumanuti gornjoaustrijski moler), a potom se – nakon početnih književnih uspeha – posvetio profesionalnom književnom radu, sve vreme paralelno prevodeći sa engleskog svojevrsni „zapadni kanon“ Vrle Nove Literature, od Ficdžeralda preko Trumana Kepota i Grejs Pejli pa do svojih najvećih fascinacija Rejmonda Čendlera i Rejmonda Karvera, čiji se uticaj i te kako oseća u Murakamijevom delu. Najveći je književni i komercijalni uspeh Murakami postigao romanom „Norveška šuma“ (1987), koji već naslovom direktno upućuje na znamenitu pesmu Bitlsa, i kojeg su nazivali i „japanskim ‘Lovcem u raži’“. Uspeh te knjige bio je toliko enorman da je njenog autora gotovo preko noći pretvorio u pop-zvezdu, pa je ovaj godinama, tražeći svoj mir, izbivao iz Japana čekajući da se histerija malko smiri… Osim što u Japanu uživa status polubožanstva – ili pak „poludemonstva“ za tradicionaliste, koji takve kao on drže kvariteljima omladine i Podrivačima Naših Tradicionalnih Vrednosti i Nacionalne Samobitnosti (sounds familiar?) – Murakami je vrlo izobilno prevođen na sve veće „zapadne“ jezike, te u zapadnoj Evropi i Americi ima horde gorljivih pristalica, ali i dosta skeptika koji mu zameraju na preteranoj „slatkastosti“, opsesivnoj repetitivnosti, sumnjivom „metafiziciranju“ ponekad gotovo koeljovske provenijencije (ovo poslednje je već uistinu prestrogo!), pa čak i na preteranom „pozapadnjačenju“ njegovog književnog senzibiliteta. Kao što možete i pretpostaviti, ovo potonje dolazi od one smarajuće sorte blaziranih zapadnjačkih leftoida koji, sve boreći se protiv rasizma i kolonijalizma, postižu jedino to da efikasno pripomažu održavanju na životu turbokolonijalistički mit o poželjnoj Apsolutnoj Drugosti Drugog, o nekom svetom fantazmu egzoautentičnosti koju se ne bi smelo izdati…

Dugo je, dakle, trebalo da Haruki Murakami stigne na Balkanski Potkontinent; prošle je godine na hrvatski, a ove i na srpski preveden njegov noviji roman Sputnik ljubav (prevela s japanskog Divna Tomić; Geopoetika, Beograd 2004). Ova je knjiga po svoj prilici dosta srećno izabran „uvod u Murakamija“ utoliko što sadrži sve bitne značajke „magistralnog toka“ njegovog opusa. Zato je Sputnik ljubav dobar „lakmus“: ako vas ovaj roman ostavi ravnodušnim, po svoj prilici ste trajno Murakami–rezistentni, i nema mnogo potrebe da obraćate pažnju na buduće prevode ovog pisca, koji su hvala Bogu već u najavi.

Svaki pokušaj „opisivanja“ ili pak „prepričavanja“ Sputnika problematičniji je nego što je ovakva rabota inače, „sama po sebi“, dvojbena. Lepo kaže kritičarka „Gardijana“ Džuli Majerson: „Ne znam o čemu se u Murakamijevom očaravajućem romanu zaista radi. Ali dotakao me doblje i odveo dalje nego bilo šta što sam čitala za dugo vremena“. Možda je definicija drugog engleskog kritičara „metafizička detektivska priča“ najbliža istini, s tim da ovde nikakvog pravog detektiva – „privatnog“ ili „državnog“ – zapravo i nema, kao što, uostalom, nema ni zločina u iole klasičnom smislu reči. Narator Sputnika je mladi učitelj K. koji prijateljuje sa luckastom i u stvarima „od ovoga sveta“ posve izgubljenom spisateljicom-u-pokušaju Sumire, sve vreme tiho čeznuvši za tim da joj postane Više Od Prijatelja… Sumire, međutim, ne mari za bilo kakve ljubavne veze sve dok ne upozna znatno stariju poslovnu ženu Mju, u koju se beznadno zaljubljuje. Mju, međutim, nije u stanju da joj uzvrati ljubav na način na koji bi Sumire to želela, i tako se krug neutaženih požuda zatvara… Kod Murakamija se, međutim, ne radi o banalnom „seksualnom oslobođenju“, još manje o lezbijstvu: bitna je ljubav sama, baš kao u Chasing Amy Kevina Smita, čija se glavna, površnije gledano seksualno labilna protagonistinja nekako ne zaljubljuje u muškarce ili žene nego u ljude…

No, šta je to što „Sputnik ljubav“ transcendira iz „fizičkog“ u onoliko spominjano „metafizičko“? U osnovi, Murakamijev je roman nenametljivo ispredani traktat o čežnji za Drugim, o neutaživoj potrebi za Ispunjenošću, koja pak čoveku tvrdoglavo izmiče. Otuda i Sumire nestaje iz zemaljskog života – i to baš u okruženju „zemaljskog raja“ jednog grčkog ostrva! – i prelazi na drugu stranu, sve u potrazi za onim što na ovoj nije mogla da dobije, u traganju za onom Mju od-krvi-i-mesa koja je još mnogo ranije nestala u Onostranom, što je Haruki M. dočarao vrlo upečatljivim, mada ne preterano originalnim fantastičko-oniričkim prizorom smeštenim u jedan švajcarski gradić. Naša je „kapacitiranost“ za istinsko i bezuslovno približavanje Drugom tako tragično limitirana; a ipak, bez nje smo manje-više ništa. O tome se, dakle, kod Murakamija „radi“, ako pitate mene; i on će vam to što je namislio ispripovedati vešto, s dozom pleneće diskretnog humora, i vaistinu pomalo slatkasto, pak vi sad izaberite da li vam prija takav ukus. Naša je kultura pomalo prejako zatrovana konvencijom ironijskog odmaka za tako nešto, i otuda mestimičan otpor Murakamijevoj stvarnoj ili hinjenoj „naivnosti i nevinosti“, onoj koja je valjda nešto najjapanskije u pisanju ovog intrigantnog duhovnog globtrotera.