Dušan Kovačević je napisao novu komediju, ali ako ste pomislili da smo dobili novog Balkanskog špijuna, samo još crnjeg i goreg (u skladu sa vremenom u kome živimo), prevarili ste se. Za razliku od Branislava Nušića koji je sa godinama postajao sve mračniji, Dušan Kovačević je mekši, humaniji i sa mnogo razumevanja za ljudske nesavršenosti. Udovica živog čoveka je duhovita komedija situacije sa elementima crne komedije. Tema komedije je crna da crnja ne može biti – partnersko nasilje nad ženama. Kada čujete šta je tema, ne možete a da ne pomislite: šta bi Dušan Kovačević mogao novo da napiše nakon što su tu temu obrađivali toliki pisci i spisateljice najnovije generacije? Novi, mladi pisci i spisateljice ovom problemu pristupaju sa stanovišta kritike patrijarhata koji eksploatiše ne samo žene nego i prirodu. Svi ovi komadi, predstave i performansi imaju idejnu osnovu u savremenom feminizmu tzv. trećeg talasa i studijama roda. Dušan Kovačević polazi sa drugačijeg stanovišta. On smatra da nasilnici nisu reprezenti patrijarhalnog društva već najobičnije bitange. I budući da su takvi, oni lažu, kradu, kockaju se, varaju svakog koga uspeju da prevare i, naravno, tuku žene kada one pokušaju da se suprotstave njihovom razbojništvu.
Kovačevića ne zanimaju bitange kao takve, već čitav “slučaj” posmatra sa stanovišta žena koje žive sa bitangama ili ih ipak napuštaju. Glavna junakinja Marta je ugledna profesorka medicinskog fakulteta i lekarka. Nju je muž udario kada mu se suprotstavila jer je on prodao njen auto zbog kockarskih dugova. Marta (Jelena Đokić) je društveno dobro umrežena, finansijski nezavisna i nema nikakvog razloga da trpi barabu pored sebe. Kroz priču o raskidu pisac nam, u stvari, prikazuje kako se lepa, pametna, obrazovana, uspešna i finansijski nezavisna žena obrela u vezi sa bitangom. Posmatrajući njen odnos sa majkom Sofijom (Nela Mihailović), prekim ocem vojnim licem u penziji (Miodrag Miki Krstović) i muževljevom mlađom ljubavnicom Terezom (Sunčica Milanović), Kovačević ukazuje da se pogrešan izbor partnera “prepisuje” iz generacije u generaciju, da je produkt nedovoljnog samopoštovanja, brkanja strasti i ljubavi i impulsivnosti sa spontanošću. Takve osobe vrlo lako postaju žrtve zlonamernih manipulatora. To možete zaključiti na osnovu ovog komada, ali i pročitati u brojnim priručnicima za psihološku samopomoć. Dušana Kovačevića nije zanimalo da dublje ulazi u problem jer njega, po svoj prilici, ne zanima da raskrinkava velike društvene probleme i ispravlja nepravde. On veruje da pozorište treba da nas uzbuđuje, da gledamo likove sa kojima patimo ili sa kojima se smejemo i da tako makar na trenutak zaboravimo probleme kod kuće. Možda to nije pozorište kakvo mi mislimo da treba da bude, ali Kovačević ima prava na svoje pozorište i u pravu je kada piše u programu predstave da takvo pozorište opstaje vekovima unazad i da će vrlo verovatno nadživeti i savremene izazove.
Udovica živog čoveka svakako će imati svoju publiku i tražiće se karta više zato što je to efektna komedija situacije koja se zasniva na tome da supruga tvrdi kako joj je muž mrtav (za nju) iako je u stvari živ. U Udovici živog čoveka Dušan Kovačević je ponovo pokazao svoju briljantnu sposobnost da niže jedan za drugim jezički kalambur i stvara duhovite situacije sa mnogo neočekivanih preokreta. Intenzitet komedije raste od početka ka kraju. Taman kad pomislimo da će se čitava dramaturška konstrukcija raspasti, Kovačević izvodi poslednji zaokret u stilu deux ex machina i komad završava na način koji možda nije sasvim logično sproveden, ali jeste efektan i uspešan jer publika iz pozorišta izlazi zadovoljna, a to je i bio cilj.
Stožer radnje je Marta koju igra Jelena Đokić. Pisac je ulogom Marte glumici dao nezahvalan zadatak jer ona mora da igra stanje – Marta je bolesna od teške bolesti, muž ju je tukao, ali i pored toga ona ima jako mnogo ljudskog saosećanja za nevolje drugih, naročito trudne ljubavnice njenog bivšeg muža. Takva postavka lika čini Martu prilično pasivnom i gotovo melodramski osetljivom u komadu koji je komedija. Komički motor nije glavna junakinja, već njena majka koja je mnogo aktivniji lik. Majka istovremeno strastveno voli svoga muža i stalno je sa njim u sukobu koji lako prelazi u incident. Lik majke Sofije – Soje po svojoj postavci jako podseća na lik Julke iz Urnebesne tragedije ili lik Danice iz Balkanskog špijuna – oba lika je Nela Mihailović igrala u postavkama Kovačevićevih komada u Narodnom pozorištu. Možda je čak način na koji Nela igra Julku i Danicu bio inspiracija za pisca da napiše ovakvu Sofiju. Bilo da je ta naša pretpostavka tačna ili nije, ne možemo se oteti utisku da je lik “kao skrojen” za Nelu, koja se i u pozorištu i u TV serijama “ispraksovala” da igra tople, odrešite i srdačne žene iz naroda (ovde je to više “gospođa” iz naroda). Miodrag Miki Krstović je igrao Martinog oca Vojina kao ambivalentan lik. S jedne strane, on ima nešto od mačo muškarca – nosi pištolj, tuče se po kafanama, nasrće na sve što je žensko, ali s druge strane, on bi morao biti i šarmantan, sposoban da bude džentlmen, hrabri vitez i veliki tata koji štiti svoju devojčicu. Miki Krstović ima u sebi osnovu za ovu ambivalentnost, ali se nadamo da će je tokom igranja još više razviti.
Pisac je našao izbalansiran način da prikaže romsku porodicu koju čine pomenuta Tereza (Sunčica Milanović), Nana (Anđelika Simić) i Bata (Dušan Tomić). Uspeo je da likovima da po nešto tipično, mentalitetsko, ali i da izbegne stereotipan odnos prema Romima i da ih predstavi kao tople, iskrene i neposredne ljude. Sve troje glumaca su jezički i gestom veoma dobro obojili svoje likove tako da istovremeno deluju i komično i neposredno. Mladi glumac Dušan Tomić je uspešno “skinuo” način pevanja i sviranja uličnih svirača i dve njegove muzičke numere su efektne pauze pred veliko finale komada.
Reditelj Dušan Kovačević je pažljivo pratio sve zahteve teksta – tempo i ritam igranja su dobri, likovi i odnosi su jasni, a duhovite replike su uspešno plasirane. Scenografija Vladislave Munić Kanington je takva da omogućava dobar “saobraćaj” na sceni, ali je šteta što ne doprinosi više individualiziciji lika Marte već predstavlja moderni građanski salon/trpezariju koji kao da je iznet iz salona za nameštaj. Kostimi Danice Laušević su živopisni, ali se čini da su više orijentisani ka tome da glumice izgledaju lepo, a tek onda i da individualizuje likove. No, sve to ne smeta ovoj predstavi, već naprotiv, doprinosi tome da imate osećaj kako gledate prijatnu predstavu koja obećava ugodno veče u pozorištu tokom koga ćete, vrlo verovatno, zaboraviti na svoje probleme.
