Pre neki dan, tačnije dvanaestog juna, prestala sam da se viđam. Viđala sam se četiri godine, živela s njim godinu i osam meseci, a onda sam iznenada potonula. Udahnula sam vodu punim plućima i ostala ispod površine. Izgleda da se i on, plivajući, osvrtao oko sebe, pa kad nije video moju glavicu kako pluta pored njegove, zamahnuo je svojim snažnim rukama i otplivao. Ja, Lala, ostala sam, u međuvremenu, da lebdim od površine do dna.
Sve praveći se kako „zapravo nije pisac“ – jok, nego je autolakirer! – nekadašnja TV-rediteljska zvezda Boris Miljković objavljuje već treću knjigu svoje vaistinu geopoetičke proze, ovog puta roman smešten u milje savremenog Londona. Doduše, kad pogledaš ko je sve ovde „zapravo“ pisac, ima i u tom tobož’ skromnom distanciranju od lokalne Scene nekog vraga…
Kako god, u novom se „izletu“ u pripovedanje Miljković hvata u koštac sa nekim „večnim“ temama, nastojeći da im podari nešto svežine. Težeg posla od ovog teško da može biti. Beograđanka Lala, negde na pragu onih godina kada si sve manje „mlad“ a sve više „taman“, zarađuje za život tako što „prodaje sekunde“; to će reći da radi u reklamnoj agenciji. Uf, idealnog li posla za postsocijalističkog, čak postjapijevskog, globalizovanog evrimena, tog Junaka našeg doba, žreca sofisticirane ispraznosti… Suočena s raskidom veze oko koje se godinama vrteo njen život, Lala uzima (bolje reći: isterana je na…) duži odmor i odlazi kod drugarice (koja je samo u tom svojstvu, kao Drugarica, u romanu imenovana) u London.
Pristigavši – nakon blaženo staromodnog putovanja vozom preko celog kontinenta – na londonsku stanicu Viktorija, Lala zapazi čoveka koji nekome glasno i nervozno diktira neki broj telefona. Ona, jakako, zapisuje taj broj…
Od samog efektnog uvodnog poglavlja čitaocu je jasno da je Boris Miljković pripovedač izuzetnog dara, i da će sam narativni tok ove proze teći glatko i bez neprijatnih zastoja, šeprtljanja i ševrdanja. Nema baš na bacanje savremenih pripovedača srpskog jezika koji raspolažu izvornim, „lakim“ majstorstvom ispredanja priče kakvo Miljković demonstrira kroz svoju duhovitu, (samo)ironičnu, ranjivu Lalu; otuda čitalac biva brzo i snažno uvučen u Lalin svet: u njene avanture sa Slučajnim Muškarcima koje joj Drugarica uporno nabacuje, njeno pretresanje života koji je makar privremeno ostavila za sobom tamo daleko na jug-jugoistoku, i u njeno postepeno i tajno ušunjavanje u svet sasvim nepoznatog čoveka, onog istog čiji je broj zapisala na Viktorija stanici, a koji je sve to vreme odsutan iz Londona. Tu Miljković započinje jednu bizarnu i pripovedački rizičnu igru identiteta, koja se neće okončati baš najbolje po Lalu i okolinu, ali ni po ovu knjigu… Ona prva dva toka priče teku besprekorno, i u njima Miljković pokazuje kako je u stanju da prvo misli a onda piše, to jest da zna šta je to što od svog teksta uopšte želi. Onaj treći, „očuđujući“, počinje i razvija se upravo sjajno, zaplet je sve neodoljiviji: predstavljajući se kod starca iz komšiluka kao Neznančeva sekretarica koja je došla po poštu, ona ulazi u Njegov stan, gde postaje redovan gost, a usput se i sprijateljuje sa starcem. No, šta će biti kad ili ako se Mark (neznanac) iznenada vrati? Hoće li tog susreta uopšte biti, i kuda će odvesti njegove aktere, solidno već pogubljene u sopstvenim životima? I šta je za Lalu zapravo to „bolesno“ bekstvo iz nereda vlastitog života kroz šunjanje po tuđem?
Čini se da Miljković, za razliku od svega ostalog što je hteo i uspeo da uradi ovom knjigom, nije imao suvislu ideju kako da poentira priču, kako da joj podari uverljiv ili naprosto pravi kraj. Umesto toga, zbrzao je kroz prilično konfuznu i neutemeljenu peripetiju o jednom židovski (Andre Gide), odnosno „lafkadijevski“ besmislenom zločinu, bez pravog klimaksa ili razrešenja. A sve ono što je čitalac „emotivno investirao“ u jednu Lalu-koja-ga-se-tiče na koncu se rastače ili žrtvuje nekakvom neprozirnom „konceptu“ ili nemotivisanom „ludilu“. Dobro, šta je Lala na kraju ove priče – ženski Raskoljnikov, or what?! I čemu sve to služi, a još i ne radi? Šteta, ovaj je roman mogao biti završen mnogo bolje – zapravo, gotovo da je svaki mogući kraj bio bolji od onog koji je pisac zamislio i sproveo uz nešto neubedljivog „postmodernističkog“ cinculiranja sa Književnom Junakinjom koja postaje svesna sebe, a koji je više bekstvo od (prirodnog, ne?) romanopiščevog problema kraja nego bilo šta drugo. No, bez obzira na to, Uspavanka za Lalu je prijatno osveženje, a i te uspavanke, koliko se sećam, deca obično ne izdrže budna do kraja, ne? Mislim, nije li u tome poenta?
