Bačko srce u procepu

Malo je verovatno da je Melinda Nađ Abonji (rođ. 1968) nekada čula za Bekima Sejranovića, pa ipak, čitajući njen izvanredni roman Golubije srce (s nemačkog preveo Dragoslav Dedović; Laguna, Beograd 2012) često mi je padao na pamet naslov Sejranovićeve autobiografske pikarske povesti Nigdje, niotkuda. Ne zato što bi Melinda N. A. bila „niotkuda“ (ta, nije ni Bekim…) ili što bi se zaputila „nigdje“, nego otud što ima nekog oseća(n)ja trajne, fundamentalne i neizlečive stranosti koja povezuje njegovog pripovedača i njenu pripovedačicu, i koju ovi nose svugde sa sobom, a ako negde i postoji mesto na kojem bi ta „stranost“ mogla bar na časak uminuti, onda ono nije locirano u prostoru nego u vremenu, naravno, nepovratno prošlom, što celu stvar čini unapred izgubljenom… Po čemu oni, dakako, nisu ni novi ni usamljeni u kontekstu savremene literature, ali nema mnogo onih koji su to osećanje „postistorijskog“ evronomadizma (u pravcu istok–zapad i jug–sever) izvorno podstaknutog „tvrdoistorijskim“ razlozima (ideološkim ili ratnim) osvestili tako radikalno, prikazali tako dobro i literarno uverljivo.

Prvi glas o ovoj spisateljici doneo mi je Laslo Vegel, nakon jednog njegovog dužeg boravka u Švajcarskoj; sada, kada je roman koji je bio veliki hit na nemačkom govornom području dostupan i na srpskom, Vegelovo mi je oduševljenje posve shvatljivo; nije ono bilo sentimentalne „zemljačke“ naravi, nego iz mnogo suštinskijih razloga: zato što iz proze Nađ Abonjijeve izbija, vulkanskom snagom a opet i posve lirski, onaj bezdomni lokalpatriotizam koji je upravo Vegel „patentirao“ u jednom nama bliskom srednjoistočnoevropskom kontekstu.

Može li ovo jednostavnije? Može. Melinda Nađ Abonji bačka je Mađarica iz Sente; tamo je provela rano detinjstvo, a onda je, za pečalbarskim roditeljima, sa sestrom otišla u Švajcarsku (Cirih) taman pre nego što će dorasti za školu (otuda srpski nikada nije naučila), i tamo ostala. Golubije srce je, naravno, roman a ne ispovest, ali je istovremeno posve jasno da je dosledno autobiografski strukturiran, i prilično „verno“ rekonstruiše kontekst u kojem je njena porodica živela „ovde“, a bogme i „tamo“. To ide dotle da su, po ekskluzivnom svedočenju našeg Vrlo Pouzdanog Izvora, na nedavnim promocijama ove knjige u njenom potiskom zavičaju u publici ponosno sedele „stvarne“ replike svih (još živih) ključnih likova romana, od sestre Nomi, majke Rože, oca Mikloša, do tetke Icu… Nažalost, one najvažnije, Mamike, više nema tu, a Golubije srce zapravo je (i) dugačka posveta njoj, kao personifikaciji Izgubljene Bliskosti u svetu, one koju ništa u kasnijem životu neće na taj način ispuniti, niti može. Ali dobro, manimo se zavodljivih granica stvarnosnosti, kakva je ta literarna stvarnost koju Golubije srce donosi?

Fabula romana ne teče hronološki, nego meandrira, zavija, preskače i vraća se, ševrda od jednog do drugog bitnog/signifikantnog trenutka, po imanentnoj unutrašnjoj, moglo bi se reći emotivnoj logici pripovedačice. Otvorni prizori romana odvijaju se tokom 1980. u Senti: naratorka Ildiko, njena sestra i roditelji dolaze u posetu zavičaju u godini Titove smrti. Ono što ta godina predstavlja na „makroistorijskom“ planu (jednu tada još neprimetnu raspuklinu koja će u budućnosti raskrojiti do tada im poznati, možda pomalo nepočešljani ali i divno ušuškani svet), na „mikroistorijskom“ predstavlja fasciniranu viziju jedne dvanaestogodišnjakinje, već lepo „srasle“ sa novom sredinom te otuda ne-više-sasvim-pripadajuće tu gde je zatičemo, ali istovremeno i dubinski uronjene u sve što su mirisi, zvuci i prizori, a nadasve ljudi te Bačke, tog parčenceta izgubljenog raja, ma koliko taj raj bio nekako naizgled olupan i dronjav, ni izdaleka tako miomirisan kao sve u sređenoj i bogatoj Švajcarskoj (osim ljudskog izmeta, namerno nanešenog gde ne treba, ali proći će još mnogo godina dok Ildiko i to ne sazna). Ovaj čitalac nije, čini mu se bar, ni naivan ni neiskusan, ali retko mu se događalo da ga neko tako, već od prvih stranica, osvoji umešnošću dočaravanja atmosfere panonskog sveta u svoj njegovoj intimnoj začudnosti (ceo taj višestranični kermes Nandorove i Valikine svadbe… pa to je antologijski!), a sve to još sagledano širom otvorenim očima devojčice koja više nije ni dete, a još nije ni devojka, i koja više ne pripada ni Ovamo ni Onamo u potpunosti… Otuda je Golubije srce, u jednom svom bitnom sloju, neverovatno snažna posveta panonskom veltšmercu, pri tome nimalo folklorističko-kičasta, jer Abonjijevoj i nije do toga: ona samo priča svoju priču, a kroz nju defiluje galerija milih ili reskih likova, provincijskih vojvođanskih Mađara relativno „nižeg staleža“ iz vremena kasnog socijalizma, a onda i iz apokaliptične ratne decenije sa svom pometnjom koju je ona donela svima, a posebno „manjincima“ koji su se zatekli kao nekovrsni taoci jednog krvavog ludila, bez prave role za sebe. No, ni svojim bližnjim pripovedačica ne ostaje dužna i ne idealizuje ih, lapidarno a ubojito prepoznajući i dočaravajući tu nama tako blisko znanu paorsku pamet opterećenu svakovrsnim predrasudama, u ovom slučaju kroz očeve ideološko-nacionalističke opsesije i frustracije aktivirane porodičnom posleratnom traumom: tu su „Srbi jednako komunisti“ (a komunisti su zbir svih zala sveta), ali bogme ni Mađari iz Mađarske ne valjaju mnogo, i zapravo ne valja niko osim Nas, ko god da smo… Sve je u „bačkim“ poglavljima romana Nađ Abonjijeve pritajeno osenčeno nekim čudnim, pripovedačici zagonetnim zbivanjima iz „velike istorije“, ali bogme i iz zatajenih intimnih istorija njenih bližnjih. Tek će njihov rasplet označiti istinsko sazrevanje naratorke, istinsko stupanje u svet odraslih.

Drugi centralni narativni tok romana je onaj „švajcarski“; otišavši iz zemlje u kojoj su em „manjinci“ em „ideološki neprijatelji“, Ildikini roditelji u Švajcarskoj vredno grade svoju malu, privatnu utopiju Uspeha u kapitalističkom svetu slobodnog preduzetništva, prihvatajući sva ograničenja sopstvenog useljeničkog položaja s trpeljivošću onih koji znaju odakle i od čega su otišli. Naratorka, međutim, taj svet upija od detinjstva, i u njemu za sebe traži podjednaka prava; otuda je i osetljivija na svaki znak netrpeljivosti i ksenofobije, na svaku moguću malograđansku zazornost prema Drugom. Nije čudo da je knjiga tako dobro prošla kod liberalnijih Švajcaraca i Nemaca, jer Melinda Nađ Abonji uspeva da uvek bolnu i osetljivu temu imigrantskog bluza romaneskno ostvari izvanredno upečatljivo, a opet bez svog onog iritantnog „dociranja“ i napornih odlikaških napadaja političke korektnosti, kojima u književnosti nije mesto.

A taj miks „vojvođanske“ i „švajcarske“ nepripadnosti i izmeštenosti, e to je onaj izglobljeni svet junaka Nađ Abonjijeve, ili barem same naratorke. To je ono što, poput golubova rođaka Bele, lebdi nad svetom ovog romana, jedne od onih knjiga koje već sada ne bi valjalo prevideti, jer sjajno predstavljaju najvitalniji prozni tok centralnoevropskih literatura. A sada me izvinite, odoh na perkelt sa turos csusza, uz orošeni hosszu lepes!