Laslo Vegel, jedan od najsnažnijih integriteta naše savremene literature, objavio je novi roman – Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, jednako moćan kao i prethodni Neoplanta, po kojem je u Ujvideki sinhazu tj. Novosadskom pozorištu realizovana predstava – jedna od najboljih novijih sezona. Uz umetničku prozu, zapažanja o svakodnevici i izglobljavanjima Vegel beleži u dnevničkim zapisima i tekstovima za portal građanske Vojvodine „Autonomija“.
Laslo Vegel je pola veka i mađarski i srpski pisac. U belešci o autoru na kraju romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile pobrojano je 15 naslova njegovih knjiga prevedenih na srpski. Vegel je beskompromisni intelektualac dosledne etike i poetike, umetnik čiji je stvaralački put određen kontroverzama, koji jedino ne sumnja u literaturu, čak i kada eksplicitno negira njenu moć – brend Novog Sada.
Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile je drama ljudi kojima su identiteti bili nametnuti, ali je ujedno i istorijska freska jednog rubnog područja Evrope, slika jedne epohe i anamneza jedne bolesti. Roman je objavila „Akademska knjiga“, a nedavno je promovisan u Beogradu, u UK „Parobrod“.
„VREME„: Balkanska lepotica, porodična saga o Šlemilovima, razvila se u priču o stotinu godina istorije Novog Sada. Roman počinjete savremenim dobrom, nastavljate ga dvadesetim vekom i završavate opet današnjim vremenom.
LASLO VEGEL: Da, krug se u tom romanu zatvara. Kad sam počeo da ga pišem, pomislio sam da napišem jedan porodični roman. To je sada u Evropi pojava, ljudi žele da saznaju privatnu istoriju, dosta im je oficijelne, a istorija upravo iz lične i porodične vizure deluje autentičnije. Međutim, video sam da to kod nas nije lako. Naše porodične istorije su iskonstruisane, pa sam na kraju napisao antiporodični roman o nedostatku porodice i o otuđenju unutar nje. Počeo je danas, vratio se na početak dvadesetog veka, stigao do danas, pa u budućnost – priča o prošlosti traje. Nema kraja toj zarobljenosti prošlošću. Kad bolje pogledamo prostor srednjoistočnoevropski, prošlost je naša najveća klopka. I mi smo njeni zatočenici. Taj dvadeseti vek, neki istoričari kažu da je krvav i kratak, a ja mislim da on u ovom delu Evrope još nije završen, mada smo mislili da će biti okončan rušenjem Berlinskog zida.
Ferenc Šlemil, junak vašeg romana, konstatuje da mu novi svet liči na dobrostojeći bordel. Da li to misli i Laslo Vegel?
Jeste, to je njegovo iskustvo, zato što vidi da i kad imate najbolje namere, a život njegovog dede mu potvrđuje, da i kada niste rebel, buntovnik, kada samo želite da se prilagodite okolnostima, bivate gubitnikom. To je ta sizifovska pozicija. Možda sam ja napisao vojvođanskog Švejka, a mi, svi smo pomalo Švejk na ovim prostorima srednjoistočnoevropskim. Mi imamo tu tradiciju i u mentalitetu i u rečniku i u stavovima. Na ovim prostorima žive ljudi koji su možda uvređeni ali nisu veliki borci, imaju žilavost ali je prikrivaju fleksibilnošću. U stvari, to je kompleksno biće i identitetski ga je teško definisati. A to ne zavisi čak ni od nacionalne pripadnosti.
Pitanje identiteta je jedno od suštinskih u romanu. Ponemčavanjem i posrbljavanjem imena glavnih junaka, shodno naletima vlasti, što jeste istorijska činjenica, vi eksplicitno govorite o velikom mehanizmu moći?
Vlast voli da menja identitete, u dvadesetom veku svaka vlast je agresivno želela da promeni identitet ljudi, ne samo nazive ulica i trgova ili jezik. To je žestoka borba za ljudsku dušu, često uspešna u srednjoistočnoj Evropi, i zato je taj prostor prepun autokratskih tradicija, totalitarizma, jer nema ko da brani čoveka, individuu od vlasti i države. To je neka vrsta tragedije junaka mog romana.
Tvrdite da dvadeseti vek još traje, da li to znači da ta borba za ljudske duše nije gotova?
Ne, nije gotova, to se vidi i na kraju mog romana – ti novi biznismeni, nova oligarhija, sa oružjem i telohraniteljima, vlasnica domovine, pragmatski se ponaša i zarad svog biznisa začas se odrekne nacionalizma u čizmama i vojničkoj uniformi i zameni ga skupocenim odelom i leptir-mašnom. Mada i njih progoni sopstvena prošlost.
I ovim romanom vi ste potvrdili svoj status bezdomnog pisca.
Meni je uvek bila daleka literatura koja govori o svojim korenima, o nečemu duboko usađenom u tradiciji, u narodu. Ta neofolkloristička književnost nije moja. Još osamdesetih godina sam u esejima govorio o toj bezdomnosti. Kada je ratovima uništena Jugoslavija, zemlja u kojoj sam se socijalizovao, stekao i prijatelje i neprijatelje, meni je to bilo bolno, pokušavao sam da se iznova definišem kao stvaralac i intelektualac i pomislio sam – pa dobro, ostao mi je grad, Novi Sad. I onda sam sebe nazvao bezdomni lokalpatriota. Znam da je to kontradiktornost, ali ja sam čovek dvadesetog veka koji je takođe pun velikih kontradiktornosti.
Kako promišljate savremene kontradiktornosti, u vremenu raspadnutih vrednosti na jednoj i novog sveta sa pripadajućim oligarhijama na drugoj strani?
Sama Srbija više nije izolovano ostrvo kao što je bila devedesetih, sada smo se integrisali u srednjoistočnu Evropu. Ali integrisali smo se u najlošijem trenutku kada ovaj region doživljava novi autokratizam, negaciju utopije stvorene padom Berlinskog zida. U stvari, integrisali smo se u vreme velike krize, pa smo na našu neraščišćenu prošlost dodali i globalnu krizu. Ja još ne vidim neki izlaz, teško je govoriti danas šta će biti sutra. Vreme se brže menja nego mi, ne možemo ga stići, mi trčimo iza vremena. Vreme nas je sve pregazilo, ne samo starije generacije nego i tu novu mladost. Jednostavno, čovek je izgubio orijentir. Mi smo lutalice u sopstvenim životima, sada je već pitanje i da li smo vlasnici sopstvenih života. Šta još može roman da uhvati od takozvanog sopstvenog života? Vidimo te nove evropske romane koji su usredsređeni na sudbine. Kakva lepa reč sudbina! Da čovek ima sopstvenu sudbinu, da može da je izabere! Ali više ne može. Književnik je došao u komplikovanu i nerazrešivu situaciju. S jedne strane mora da se distancira od dnevne politike, jer ako nema distance gubi umetničku imaginaciju, a sa druge strane, više nije u poziciji da zauzme mesto u gledalištu arene i govori šta je dobro a šta zlo. Alber Kami je govorio da književnici moraju da se spuste u arenu među zveri. I kako sada, od čega da se distanciramo?
Veoma uspešno sarađujete sa rediteljem Andrašom Urbanom. Osim Neoplante po vašem istoimenom romanu, režirao je i predstavu What is Europe? prema esejima. Obe su imale velikog odjeka i u regionu. Vi i Urban pripadate različitim stvaralačkim generacijama, pa i različitim poetikama – Urban je ekspresivniji i eksplicitniji…
Jeste, Urban se više oslanja na avangardnu pozorišnu tradiciju bivšeg jugoslovenskog prostora, to je umetnički izraz. Ali što se tiče osećanja vremena, pogleda na stvari, na savremena zbivanja, tu smo veoma bliski. Tako da kad Urban uzme neku moju knjigu, zna šta treba sa njom da radi u pozorištu. I tako i treba da bude. On duhovno ostaje veran delu, to je najvažnije. Ja uživam u njegovim predstavama.
Svojevremeno je Aleksandar Tišma savetovao piscima da ako žele etabliranje u domaćoj kulturi moraju da objavljuju u Beogradu. Ako pak žele evropsku reputaciju, adresa izdavača mora biti u Nemačkoj. Vi ste taj savet dosledno realizovali. Osim neprijatne činjenice da ste u Beogradu ostali bez izdavača („Vreme knjige„, potom „Stubovi kulture„, ugašen, prim. aut.), imate dobru reputaciju na nemačkom i mađarskom tržištu. U Srbiji vaše knjige objavljuje „Akademska knjiga„. Kakve su izdavačke prilike ili neprilike u Mađarskoj, a kakve u Nemačkoj?
Ja jesam manjinski pisac, ali nikad nisam pristajao na manjinski ključ i geto. Jednom su me pitali o razlici ovde i u Mađarskoj. Ja sam često u Budimpešti, tamo sam dobio sve najznačajnije nagrade, imam tamo prijatelje među književnicima, ali žestoku diskusiju mogu da vodim samo u Beogradu sa svojim prijateljima. Naravno, ja pišem na mađarskom jeziku, to je moj maternji jezik i ne bih znao ništa da napišem, naročito ne prozu, na srpskom jeziku. Svet o kojem pišem je ovdašnji, nije iz Mađarske. Ja ne bih znao da napišem roman o Budimpešti ili nekom drugom mestu. Ja ovde potpuno poznajem ljude, navike i neke tajne. To je već jedna vrsta dvostrukosti, ambivalencije, kontradiktornosti. Manjinski senzibilitet je avangardan. Predak manjinskih književnika je Franc Kafka, a on je pisao o Evropi. I ja tako razumem, ako ja živim ovde, pišem o otvorenim temama. Onda je to razumljivo čitaocu i u Srbiji i u Mađarskoj, a to je proba da li je zanimljiv i čitaocu u Nemačkoj. Kad je moj roman Memoari jednog makroa koji je objavljen 1969. godine, nemački list „Cajt“ je napisao da je roman savremen kao da je pisan danas, poredeći ga sa savremenim francuskim autorima. Nemački izdavač „Matthes&Seitz“ u Berlinu do sada je objavio tri moje knjige, još dve su preuzete za džepno izdanje koje poštuje evropske standarde i nemačke poslovne navike pa su štampane u tiražu od preko pet hiljada primeraka.
U Mađarskoj moje knjige objavljuje „Noran Libro“ i tiraži su nešto veći nego u Srbiji. Tamo je ista kriza kao i ovde, izdavači žive teško, kultura se marginalizuje, nema više velike razlike između Mađarske i Srbije kao što je to bilo devedesetih. Vlast neoliberalnog kapitalizma. Samo što smo mi od socijalizma odbacili ono što je bilo dobro, a od kapitalizma preuzeli ono najgore. I tako životarimo na jednoj tački na kojoj ne znamo kako će se razvijati taj svet. Kako vidim, ekonomisti i sociolozi svuda dokazuju da siromašni postaju siromašniji, a bogati bogatiji. Dokle ta neoliberalna koncepcija može da izdrži, da li će doći do lomova, da li će to pojačati neku novu levicu ili će ojačati desni ekstremizam, sve su to za mene tajne.
