Autsajderski rok uzvraća udarac

Eh, ima stvarno takvih bendova što vas još uvek teraju da otkačite. Irski Gilla Band, na primer. Njihov zvuk je – prisetimo se – kao upad divljih zveri u vaš mozak. Tačnije, u kavez vašeg mozga, koji bi pevač Dara Kajli sa svojim dablinskim drugarima rado da protrese, i to ne tek puke zabave radi. Ako ste se ikada zapitali kako je Džojs smislio svoje romane “toka svesti” – ništa lakše! Treba samo slediti besciljne trase mladeži sa metafizičkih oboda ma kojeg zlosrećnog grada, duboko sumnjičave prema religiji, političkim klovnovima, konačno poenti sopstvenog življenja. Umetnost i putena ljubav otvaraju se pred njima širom kao svojevrsne kapije raja, ali ne i bez ostavljanja izvesnih posledica. Pa, sad, znate kako kažu – ko uđe kajaće se, ko ne uđe dvostruko će se kajati…

Bad//Dreems, pak, bend su iz Adelejda u Južnoj Australiji, nastao iste one 2011. godine kad i Gilla. Ukratko, i jedni i drugi zadugo su smatrani gubitnicima. Njihov autsajderski rok uzvratio je, međutim, udarac na prelazu decenija, pa se oba sastava upravo ovih dana proglašavaju za najcenjenije lučonoše nove autentične struje irskih, to jest australijskih rok bendova. Dok Gilla Band opeva džojsovske mistične kloake u savremenosti i sajber-punk mijazmu Dablina, dotle Bad//Dreems barataju ne samo čitavim istorijatom famoznih adelejdskih zločina – od nestanka dece Bomontovih 1966, preko serijskih ubistava koje je počinila grupa violentnih seksualnih predatora poznatih pod nazivom Porodica tokom 1970-ih i 1980-ih, do docnijih ratova bajkera – nego i uzorcima nehumanosti, konzervativizma i muške neotesanosti “tamo dole ispod”, sa kojima se članovi sastava svakodnevno susreću.

Oba benda podjednako preziru nepravdu, programiranu kolotečinu, te bezbrižno kapitalističko preusmeravanje kaše ljudskih života u kalupe za pravljenje zauzdanih poslušnika, kojima ovi momci očigledno spretno uzmiču. Prošlogodišnja ploča Gilla Banda Most Normal, kao i novi album Bad//Dreemsa Hoo Ha! mogli bi se stoga tumačiti kao čin izbavljenja i efikasni tečaj uspešnog bekstva iz visoko-nadziranih zona sistema. Nešto kao andergraund “assimil” metoda za učenje stranih jezika. Slušaš svaki dan ploču i spontano ovladavaš nepoznatim izrazima iz tuđine… jer mora biti da se i vi sećate onog “My tailor is rich”?

E pa, šta sad da radiš ako tvoj krojač nije bogat?!

Po mišljenju Bad//Dreems, sloboda je definitivno postala strana reč, a to nam se nešto čini skroz poznatim. Zbog toga se oni veoma srdito, ali sa svejedno brutalnim humorom, odnose prema toj bestidnoj činjenici. Bad//Dreems protestuju u svojim pesmama glasno, pozivaju otvoreno na pobunu u svačijem malom svetu, raskrinkavaju gadost i hulu u sopstvenoj glavi, koja obesmišljava čovekovo dostojanstvo, i sve to čisto umetničkim postupkom – tako što u svojim rimama do srži dekonstruišu uobičajena značenja, uzdižući kolokvijalni govor kao jedini standard i tajnu šifru sporazumevanja gradskih zaverenika. Njihov garažni verizam od avangardnog roka baštini tehniku i sredstva za direktan prenos stvarnosti, ali na svu sreću, lišen banalnosti i pamfletizma. Bad//Dreems umesto toga stvarnost zavode, stupaju sa njom u komunikaciju, senzualni flert, deluju kao undercover pajkani, e da bi je razobličili pred javnošću do daske i otvoreno joj pljunuli u oči. Mora da ste momentalno pomislili na Marka Brecelja i Buldožer, zar ne?



Slušanje najnovijeg ostvarenja Bad//Dreems Hoo Ha! predstavlja iskustvo nalik prvom gledanju Karpenterovog filma Oni žive. Nešto se dešava ovde, dovikuju vam bez uvijanja ovi neustrašivi australijski momci, ali im to ne umanjuje veru, niti ih sprečava da vest o stvarnom stanju stvari šire dalje. Možda oni i ne nose tamne naočare kao junaci iz pomenutog Karpenterovog kultnog klasika, ali kad čujete Bena Marvea kako peva i vidite njegove izraze lica pritom, ne treba vam bolje pomagalo za razotkrivanje laži isfabrikovanog sveta okolo.

Taj meki terorizam Bad//Dreemsa podrazumeva striptiz istine koja se u međuvremenu pretvorila u naložnicu politike, drsku devojčuru sticanja i nezajažljivog grabljenja novca, makar stradali narodi, kulture, jezici i običaji. Njihova društvena osetljivost je velika ispod grubog izvikivanja činjenica. Njihovo postignuće jeste alarm pred fatalnom opasnošću, možda poslednji pre nego što se zauvek nasučemo na sprudove površnog materijalizma. Budući da su oni učenici The Damned, The Replacements-a, Wire i Džona Lidona – načuljite uši. Bolje vam je da to učinite na vreme.

Zato što – kako to već jednom gitarista i glavni autor benda Aleks Kameron reče: “Ako će istina biti izgovorena, onda će bela Australija morati da je sasluša”.

Amin za to.