Crnogorski princ nastoji da na Cetinju organizuje Bijenale svakovrsnih umetnosti
Projekti
Nikola Petrović Njegoš, princ crnogorski, praunuk kralja Nikole, vratio se na Cetinje da ga opet učini prestonicom. Nema pretenziju da Cetinju vraća status koji je 1946. godine dodeljen Titogradu, Princa zanima kultura.
Hoće da Cetinju podari Bijenale, kakav ima Venecija, i koji bi ga ukrasio bleskom kulturne prestonice. Od idućeg 7. juna, do kraja septembra svake neparne godine, na Cetinju će se okupljati poznati slikari, vajari. muzičari, glumci, umetnici svih vrsta iz celog sveta i cele Jugoslavije. U starim, restaurisanim cetinjskim kućama nastaniće se umetnost.
„Želja nam je da pored jedne, glavne izložbe, koja će biti organizovana u Vladičinom domu, otvaramo ideju nacionalnih izložbi tako što bi razne evropske države otvorile svoja predstavništva, ali ovoga puta kulturna, u starim ambasadama koje su imale početkom veka“— kaže princ Nikola za „Vreme“.
Množina kojom se služi u govoru nije prinčevska (Nikola Petrović insistira na tome da je samo arhitekta koji ulepšava Pariz, muž Frans Petrović i otac Altine i Borisa), već se odnosi na ljude bez kojih ne bi ostvario ovu svoju želju. To su Pontis llten (Pontus Hullten), direktor Bobura“, koji je pristao da ime i reputaciju uloži u funkciju komesara Bijenala. Katja Moraks (Katia Могах) koja je više nego generalni sekretar Bijenala: ona je „čovek za sve“, crnogorska i cetinjska vlada čiji su čelnici predusretljivi i voljni da učine zа princa sve što je u njihovom domenu i SIV zato Sto je pristao da vest o Cetinjskom bijenalu stigne do ostalih evropskih zemalja sa državnog, a ne sa republičkog nivoa.
Međutim, kao što obično biva kad dođe do plaćanja, pojavile su se izvesne nesuglasice. Jugoslovenska strana (ne misli se na SIV) očekuje da će za svoj novac sama birati ko će izlagati na Bijenalu. a ne Pontis Ilten. iako je on komesar. dakle umetnički direktor izložbe.
Pontis Ilten je jedini čovek koji će bi rati sve učesnike Bijenala. pa i jugoslovenske“ kaže za „Vreme“ Katja Moraks, u ime princa Nikole. „Gospodin Ilten će, istina, konsultovati poznavaoce jugoslovenske umetnosti. U kontaktu je sa Irinom Subotić kustosom Narodnog muzeja u Beogradu i Nenom Dimitrijević iz Pariza, ali će konačan sud biti samo njegov. Polovinom januara on će, sa mnom i Nikolom, doći u Jugoslaviju da pogleda predložene radove.“
Do nevolja t» kojima u upravi Bijenala ne pričaju došlo je usled prinčevog insistiranja na jugoslovenstvu na Cetinju („hoću da spojim najbolje umetnike iz svake republike sa najboljim umetnicima iz sveta“), što nije lako. Zato se od svih koji bi hteli da im se u biografiju upiše Cetinjski bijenale, zа sada znaju samo počasni gosti Dado Đurić, Ljuba Popović i Vlada Veličković. Sa listom stranih umetnika nije bilo problema Pozvao je oko 40 vajara. uglavnom instalatora, i slikara iz Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Italije, Španije, Belgije, Holandije, Čehoslovačke, Mađarske, Sovjetskog Saveza, Skandinavije, Turske, Grčke i Švedske.
Kome je sve stalo da se Bijenale ostvari onako kako ga je princ Nikola Petrović Njegoš zamislio, pokazuju imena još nekoliko počasnih gostiju. To su Marina Maler, unuka kompozitora Gustava Malera (da pomenemo prvo nju zato Sto ona sa flautistom Robertom Fabrićanijem brine o muzičkom delu Bijenala). Žak Atali, Miteranov savetnik. Žak Lang, francuski ministar kulture. Klaudio Abado. dingent Bečke i Berlinske opere, Klod Pompidu, supruga predsednika Žorža Pompidua. filozof Bernar Anri Levi. Tadeuš Kantor. poljski reditelj. princ Nikola Romanov. bugarski kralj Simon. Ivan Klima. češki pisac Petar Esterhazi, mađarski pisac. Od Jugoslovena, na listi počasnih su Emir Kusturica. Rajko Grlić. Goran Marković i Borislav Pekić.
*Sonja Ćirić je iz opravdanih razloga tekstove potpisivala pseudonimom Mara Rot od 3. decembra 1990. do 4. maja 1992.
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka nego bruka, bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen
Filharmoničari slute da je izdavanje građevinske dozvole za zgradu pokušaj skretanja pažnje od njihovog zahteva da se direktor bira konkursom, a ne da se postavlja imenovanjem Vlade Srbije
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
