Anatomija jedne izdavačke katastrofe

Prevodilac nedorastao poduhvatu u koji se upustio i nesavesni izdavač mogu, u sadejstvu, da proizvedu veću, a svakako dugoročniju štetu od, recimo, štete koju napravi visoki državni službenik kada ne ume da objasni otkud mu 205 hiljada evra kojima je upravo kupio nekretninu u visini rečene sume. Združenim snagama su prevodilac sa španskog Branislav Đorđević i izdavač „Čigoja“ uspešno uništili remek-delo Havijera Serkasa Anatomija jednog trenutka (uporedi hrvatsko izdanje: Anatomija jedne pobune, Fraktura, Zagreb 2014, u izvanrednom prevodu Silvane Roglić). Prevod nije tek rđav, nego je besmislen, a tekst pun slovnih grešaka, jezičkih otpadaka, rečenica čiji se delovi ne slažu u rodu, broju i padežu (o slaganju vremena ni da ne govorimo), te proizvoljno razbacanih znakova interpunkcije – tamo gde ih ima bolje da ih nema, ali bi zato trebalo da ih bude tamo gde ih, naravno, nema – svedoči o temeljnom odsustvu lekture i korekture. Ukratko, potpuna prevodilačka i izdavačka katastrofa i to baš na jednom od najvažnijih evropskih romana u poslednjih desetak godina. Da ironija bude veća, napisaće prevodilac da Serkas piše preciznim i briljantnim jezikom (str. 5), ali to ne samo da se iz prevoda ne da videti, nego bi se, ako sudimo po ovom izdanju, dalo zaključiti upravo suprotno: Havijer Serkas je nepismeni, nesrećni, besmisleni skriboman koji je pokušao nemoguće, naime, da u obimnom romanu rasvetli šta se dogodilo 23. februara 1981. u Madridu, tog najvažnijeg dana u savremenoj španskoj istoriji, ili barem najvažnijeg dana posle frankizma (za mlađe čitaoce: španska verzija fašizma).

MAJSTORIJA: Tog je dana, naime, grupa generala, viših oficira španske vojske i policije, uz podršku nekoliko pripadnika tajnih službi, izvela državni udar uperen protiv demokratski izabrane španske vlasti. Nije, međutim, uspela da ga dovede do kraja. Kralj Huan Karlos, ključna figura tog 23. februara, suprotstavlja se zaverenicima koji su upali na zasedanje parlamenta, zarobili poslanike i celokupnu vladu, izveli tenkove elitne oklopne jedinice na ulice Valensije i zauzeli zgradu španske televizije. Da stvar bude zanimljivija, televizijske kamere koje su prenosile skupštinsko zasedanje ostale su uključene te smo, prvi i jedini put u istoriji (za sada), dobili prenos državnog udara. Počev od tog snimka, uz korišćenje ogromne literature i oslanjajući se na svedočenja, Havijer Serkas plete priču o udaru, o njegovoj pozadini, o držanju glavnih aktera, o igrama moći, o uzrocima i posledicama, o hrabrosti, kukavičluku i izdaji, a pre svega o trojici ljudi koji se nisu povili pred mecima zaverenika: Adolfo Suares, prvi demokratski izabrani predsednik španske vlade, general Gutieres Meljado, potpredsednik vlade, i Santjago Kariljo, poslanik i vođa Komunističke partije Španije, nisu se bacili na tlo kada su zaverenici zapucali. Dok su im meci zviždali oko glava, ova trojica političara ostala su na svojim mestima, uspravni, dok su, kao što se vidi na snimku, njihove kolege polegle iza klupa. Verovatno je preterano reći da su njih trojica (plus kralj) spasli špansku republiku, ne kaže to ni Serkas, ali svojom su nepokolebljivošću postali simbol žilavosti demokratije. Da stvar bude zanimljivija, ta su trojica političara, najpre, bila nepokolebljivi neprijatelji i, svako na svoj način, neprijatelji demokratije, da bi upravo njih trojica, Suares, Meljado i Kariljo, duboko izdajući sopstvene pozicije, postali najčvršći stubovi tada krhke španske demokratije. Serkasovo pripovedanje o tim ljudima, o njihovim sukobljavanjima, preplitanjima i približavanjima, o njihovim psihološkim profilima, kulturnim uslovljenostima i političkim strastima, a naročito o njihovom držanju tog 23. februara 1981. godine, stvara jednu od najuzbudljivijih knjiga o nekom političkom događaju koja je ikada napisana. Postiže taj učinak Serkas, naravno, pre svega zahvaljujući svom umeću – njegove majstorije Salaminski vojnici i Hohštapler (izdavač Arhipelag, obe u sjajnom prevodu Biljane Isailović, vidi „Vreme“ br. 1441) ubedljivo pokazuju da je reč o velikom piscu – ali ovde nije reč samo o veštini i talentu, već o nečemu što se, na ovakav način, do sada nije videlo u književnosti. Pisac, naime, u samo tkivo romana utrljava filozofski problem odnosa fikcije i stvarnosti, pripovedanja i onoga o čemu se pripoveda, istoriografije i istoriografskog materijala (dakle, stvarnosti i pisanja o stvarnosti, on raspravlja o tome šta je stvarnost i šta je pisanje o stvarnosti), a da nijednog trenutka ne posegne za filozofskim govorom, već ostaje ono što jeste: vrhunski pisac čija knjiga, od prve do poslednje stranice, u svoj svojoj sočnosti, putenosti, materijalnosti, svedoči o sebi kao o remek-delu.

PADAJU PSI I MAČKE: E pa, taj i takav roman, majstoriju koja se proteže na bezmalo 400 stranica i koju čitalac, zahvaljujući Serkasovom umeću, halapljivo guta, prevodilac Branislav Đorđević i izdavač „Čigoja“ porušili su, barem kada je reč o srpskom izdanju, do temelja. Iza njih nije ostalo ništa. Anatomija jednog trenutka (Čigoja 2018) tužno je zgarište prevodilačke nedoraslosti i izdavačke ignorancije. Na svakoj, ali doslovno na svakoj stranici ovog izdanja pronalazimo prevodiočeve besmislice. Nasumice otvaramo knjigu i na 39. stranici pronalazimo izraz „mali Madrid vlasti“. Šta je, pobogu, „mali Madrid vlasti“? Ništa. „Mali Madrid vlasti“ je „prepisan“ španski izraz koji na srpskom ne znači ništa. Čista besmislica. Kao kada bismo, recimo, srpski idiom „kako da ne“ „prepisali“ na engleski sa How yes no, ili Raining cats and dogs „preveli“ (kako i jeste „prevedeno“) sa „padaju mačke i psi“ umesto, recimo, „žestoka kiša“, što taj izraz, inače, znači. (Kako se na ovom mestu ne setiti besmrtne prevodilačke invencije Vuka Draškovića koji „mešati babe i žabe“ prevodi kao Mixing grandmothers and frogs.) Za razliku, međutim, od srpskog „prepisa“ koji ne znači ništa (dakle, besmislen je), na španskom je reč o izrazu koji označava krug moćnih ljudi u Madridu, dakle, neveliku skupinu političara, industrijalaca, oficira, novinara, pripadnika „službi“, grupu ljudi koja ima nesrazmerno veliku moć u odnosu na to koliko ih je. Upravo zbog toga oni vedre i oblače španskom javnom scenom, pa bi odgovarajući prevod (a ne besmisleni „prepis“ „mali Madrid vlasti“) mogao da glasi, na primer, „mali madridski krug moći“. Prevodilac, dakle, ne razume tekst na elementarnom nivou.

Ponovo nasumice otvaramo knjigu i na 173. stranici pronalazimo ovo (slovne greške included): „Kariljo je rekao: ‘Pavija stiže pre nego što sam očekivao’. To je bio kliše; već više od veka ime Pavije je u Španiji metonimija iz izraz državni udar, jer državni udar generala Manuela Pavije (…) do 23. februara 1981. je bio najspekatularnije [ako je nekome promaklo, evo još jednom: najspekatularnije] gaženje koje su doživele demokratske institucije, i od početka demokratije (posebno od leta 1980. i posebno u malom Madridu vlasti opsednutom od leta 1980. glasinama o državnom udaru), redak je bio komentar o državnom udaru koji nije sadržavao ime Pavije“. I na osnovu čega nam, sada, prevodilac u svojoj belešci s početka knjige tvrdi da Serkas piše briljantnim i preciznim jezikom kada je, na osnovu navedenog, Serkas konfuzan, nepismen, nesređen pisac koji, zapravo, ni ne zaslužuje da se nazove piscem? Ili konfuziju, nepismenost i nesređenost, može biti, valja pripisati prevodiocu koji ne zaslužuje da se nazove prevodiocem? Ako Serkas piše besmislice, zašto ga prevoditi? Ako ne piše besmislice, a mi na srpskom čitamo besmislice potpisane Serkasovim imenom, biće da je problem u prevodiocu koji ne zaslužuje da se nazove prevodiocem i izdavaču koji ne zaslužuje da se nazove izdavačem.

ORGIJA BESMISLICA: Samo nekoliko redova dalje, na istoj, 173. stranici, pronalazimo novi crni biser: „Takođe se ponekad zadovoljava stvarnost, da stvara čudne slike, i jedna od tih slika je ta da udar generala Pavije izgleda kao prethodnica onoga što je bilo 23. februara, i što je htelo da bude“. Ovo je mučno čitati, još mučnije prepisivati. Rečenica je toliko loša, lišena i najelementarnijeg osećaja za jezik, da je, zapravo, nemoguće prevesti je na dobar srpski jezik jer se, uza sav napor, do smisla ne možemo probiti: šta, pobogu, znači rep s kraja rečenice „i što je htelo da bude“? Ko je htelo da bude? Da bude – šta? Na šta se, uopšte, ovo „htelo“ odnosi ako u prethodnom delu rečenice nemamo nijednu imenicu srednjeg roda? Udar je htelo nešto da bude? Ono što je bilo htelo je da bude? Udar ima volju, pa nešto hoće da bude. Ili neće da bude.

Na svako stranici, ali doslovno na svakoj, pronalazimo najteža ogrešenja o jezik, gramatiku, pravopis, elementarni smisao, pa imamo, recimo (opet po slučajnom uzorku), „generalne kapetane“ (str. 262), „Glavnu kasarnu Armije“ (str. 261); na 245. stranici pasus se, iz čista mira, prekida i, usred rečenice, počinje novi pasus; na str. 208. (primere i dalje nalazimo po principu slučajnog uzorka, dakle, nasumično otvaramo knjigu) pronalazimo jedno ljupko „Ustvari“ (U stvari), na 188. stranici Suares „rečima igra zvezdanu ulogu jedne scene iz vestern filmova“… potpuni horor. Potpisnik ovih redova bio bi spreman da izvede na ručak bilo koga ko bi pronašao jednu, samo jednu stranicu (od njih 370 u srpskom izdanju) bez ogrešenja o jezik i smisao.

Ogromna šteta je napravljena, Serkasovo remek-delo nedostupno je srpskim čitaocima (doduše ne sasvim, postoji odličan hrvatski prevod u kojem je najveća prevodilačka nepreciznost to što prevoditeljka meša čin pukovnika i poručnika), a s obzirom da je knjiga objavljena uz pomoć španske vlade teško da će se naći izdavač koji bi iznova krenuo u ovaj veliki poduhvat. Zbog toga bi najbolje bilo kada bi izdavač povukao sve primerke iz knjižara i čitav tiraž, na opštu dobrobit, naprosto uništio. Što se, naravno, neće dogoditi.