Bez obzira na društvene okolnosti, uloga festivala je da nas uvede u neki drugi svet - smatra Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre koji je održan u vreme bučnih i burnih protesta
Večeras, 15. aprila, završava se 22. Beogradski festival igre. Od 7. marta, u Beogradu, Subotici i Novom Sadu, 17 kompanija iz 13 zemalja predstavilo je 28 novih koreografskih postavki u okolnostima koje su bile sve samo ne pogodne za igru.
Od prve večeri, od komada „Bejtna“ kompanije Omara Ražiha „Maqamat“ iz Bejruta koji je odigran u bioskopu “Balkan“ dok je nadaleko odatle na Trgu Republike bio mnogoljudni, veoma bučni protest, pa do večerašnjeg zatvaranja, BFI se odvijao uz pištaljke i vuvuzele. Direktorka Festivala Aja Jung smatra da društvene okolnosti ne utiču na Festival:
„Ma kakva bila situacija napolju, globalna, lokalna ili naša lična, uloga pozorišta jeste da nas uvede u neki drugi svet, da ponudi različite ideje i utiske. Kao i pozorište, tako i ovaj Festival mora da ispuni svoju ulogu ma kako vreme bilo komplikovano, teško ili drugačije od onog o kakvom maštamo“, rekla je Aja Jung medijima, najavljujući završnu predstavu.
A to je solo predstava „Pospanost“ francuskog koreografa i izvođača Borisa Šarmaca, svojevrsna meditacija o stanju „među javom i međ’ snom“.
Šarmac, direktor Teatra igre Pine bauš u Vupertalu, je ispričao da je ovo njegov prvi solo, naglasivši da „solo za sebe obično kreiraju mladi koreografi, dok su u fazi istraživanja“, a ne na pragu pedesetih koliko je imao u vreme kovida kad je nastala „Pospanost“.
Kako je rekao, nije koristio snimljenu muziku nego je samo zviždukao one melodije koje su mu spontano dolazile – od filmske muzike Enija Morikonea, preko klasike Baha i Vivaldija, džeza, do hitova Bili Ajliš, koju vole njegova deca. Tako je ostalo i u predstavi, a uključio je i zviždanje kakvo se čuje na ulici ili tokom demonstracija.
Rezultati ovogodišnjeg Beogradskog festivala igre izraženi brojem gledalaca uskoro će biti objavljeni. Koliko je poznato, gotovo sve predstave bile su rasprodate još pre početka BFI.
"Ibi i njegova supruga Mama Ibi sami po sebi nisu ni posebno moćni, ni posebno genijalni, ali njihov jeftini, do apsurda doveden populizam i demagogija vrte i zavode građane nestvarno efikasno“, kaže Staša Koprivica, rediteljka nove verzije „Kralja Ibija“
S obzirom na to da je Skupština grada odbila predlog Odbora Bitefa da Andraš Urban sačini program ovogodišnjeg festivala, da li to znači da Odbor zapravo nije na čelu Bitefa kao što piše u odluci te iste Skupštine grada
Predstava „Neoplanta“ u petak (13. febraur) u Novosadskom pozorištu stoti put otvara priču o čoveku, gradu i istoriji, ali i o mestu pojedinca u svetu koji se stalno menja
Razmena iskustava, zajednički rad i neformalni razgovori postaju integralni deo umetničke prakse. Fokus se pomera sa proizvoda na proces, sa individualne afirmacije na kolektivno promišljanje. U vremenu u kom su umetnici primorani da stalno proizvode dokaze sopstvene relevantnosti, “Mokrin House Art Colony” predstavlja pomak s jasnom političkom težinom
Fedor Šili, Oda radosti; režija Gordan Kičić; igraju Gordan Kičić, Milica Mihailović, Milica Trifunović, Stefan Bundalo, Marija Liješević, Đuro Brstina, Tamara Dragičević; Atelje 212
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
