U vreme desete „Noći muzeja“, gledajući u jedan eksponat izložbe „Ah, te cipele!“ u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, jedna mlada žena se glasno zapitala: „Kako da ih imam, da li da ih ukradem?“ Ispostavilo se da još nekoliko posetilaca, oba pola, u tom trenutku okupljenih oko istog tog para cipelica, muči isti problem.
Na izložbi „Ah, te cipele!“ ima stotinu pari neodoljivih cipela, čizmica i papuča. Izabrale su ih autorke izložbe Bojana Popović i Draginja Maskareli, kustoskinje Muzeja primenjene umetnosti, iz kolekcija Odseka za savremenu primenjenu umetnost i Odseka za tekstil i kostim. Namera im je bila da pokažu žensku obuću nošenu u Srbiji od prve polovine XIX do početka ovog veka, da provedu posetioca kroz modne stilove tog perioda, da akcentuju domaći proizvod i da ga gde god je moguće uporede sa inostranim, pa da tako pričajući o cipelama podsete i na njihove dizajnere i proizvođače, kao i na vreme u kojem su krasile njihove vlasnice.
Eksponati opisani u ovom tekstu izabrani su po ukusu potpisnice i zbog atraktivnosti njihove priče.
CIPELE PRIČAJU: Najstarije cipelice u Muzeju i na izložbi su iz treće, odnosno četvrte decenije devetnaestog veka. „Potiču iz zaostavštine slikarke Marije Milekić, poreklom iz Slavonije“, objašnjava autorka izložbe Draginja Maskareli, „a Muzeju ih je poklonila njena rođaka Vida Rogulić. One su tipičan primer kombinacije zapadnoevropske mode i naše tradicionalne gradske nošnje.“ Cipelice su crvene, kožne, sa zlatnim utisnutim šarama, uzane, izuzetno elegantne. Jednostavnog su dizajna s kraja XVIII veka nastalog kao suprotnost ekstravaganciji prethodnog perioda – baroka. Nošene su u kući, za veče i za svečane prilike. Iz XIX veka su dva para terluka iz Prijepolja i Sandžaka. To su papuče za kuću, nezaobilazan deo ženske gradske nošnje tog vremena, pravljene od kozje kože. Ukrašavane su zlatovezom, svilom ili somotom u meri koju je dozvoljavalo imovinsko stanje naručioca.
Iz zbirke Ljube Ivanovića, slikara i grafičara, izložena su dva para mestvi – nemoguće ih je ne primetiti. To je duboka gradska obuća, kao široke čizme, od mekane, najčešće žute kozje kože. Nosili su ih i žene i muškarci samo u kući, a za hodanje po dvorištu i na ulici preko njih bi obuvali drugu obuću. Iz XIX veka su tri para hamamskih nanula. Drvene su, podignute na dve potpetice kako se njihova vlasnica ne bi iskvasila dok ćaska s drugaricama u hamamu. Sva tri para su izuzetno ženstvena, ukrašena sedefom, somotom, svilom, šljokicama i sličnim modnim i statusnim detaljima.
Kad se Danica Paligorić udavala 1911. godine u Nišu za pešadijskog majora Nikolu Jorgovanovića, bila je u venčanici sašivenoj u čuvenom beogradskom salonu Berte Alkalaj i u belim kožnim cipelicama ukrašenim perlicama, svilom i vezom. I cipele i priču o njihovoj vlasnici poklonili su Muzeju Čedomir i Rastko Vasić. Istih godina su i cipelice od belog satena i svile ukrašene trakicom. Proizvedene su kod i sada čuvenog „Balija“ u Švajcarskoj, a kupljene usred Beograda, u Knez Mihailovoj, u pomodnoj radnji „Lazarević i Stojankić“ koja je bila uvoznik „Balija“ za Srbiju. Oznaka proizvođača je utisnuta u đon, a radnje u postavu.
Bele cipelice, prekrivene raznobojnim cvećem od šarenih perlica, jedne od najlepših na izložbi, nastale su u Skoplju, u zatvoru. Prema svedočenju Dostane Zdravković, učiteljice iz Niške Banje, dobio ih je njen otac Vasilije, sreski dezinfektor iz Leskovca 1935. godine dok je službovao u Prištini, od Vlade Kaličanina, glavnog ključara skopskog zatvora. Izradili su ih zatvorenici, ručno. Dostana ih je nasledila od majke Natalije, a nosila ih je na venčanju 1949. godine. Autorka izložbe Draginja Maskareli objašnjava da ove cipele pripadaju takozvanom „T-tipu“ zbog položaja kaišića, i da imaju potpeticu zvanu „Luj XV“. Krajem 19. veka, nakon 50 godina ravne obuće, počinju da se prave cipele sa štiklom umerene visine i sužene na sredini, kao ženski struk, kakvu je voleo Luj XV.
U zanosnim čizmicama na šnir, od svetlobraon tanke meke kože, sa potpeticom visokom taman koliko treba, početkom prošlog veka šetala je neka srećnica iz Vojvodine. „Danas ovakav model deluje izazovno, a nastao je u viktorijanskom dobu da bi sakrio ženski članak“, kaže Draginja Maskareli.
BITI U TRENDU: A onda su došle lude dvadesete i ogolele žensko telo. Suknja se skraćuje i obuća postaje vidljivija, važnija u estetskom smislu. Hit su bile „Meri Džejn“ cipele inspirisane dečjom obućom sa kaišićem oko članka – klasika kojoj se dizajneri rado vraćaju. „Izložili smo par napravljen kod ‘Pinea’ u Parizu, čime bi se ponosio svaki muzej u svetu“, kaže Bojana Popović, autorka izložbe. „Žan-Luj Fransoa Pine je bio pionir visoke francuske mode, učio je tehnologiju proizvodnje cipela od Amerikanaca, ali je i dizajnirao – bio je prvi proizvođač i dizajner cipela i, što je najvažnije, prvi je počeo da proučava anatomiju ženskih stopala i da to znanje inkorporira u moderan dizajn i proizvod. Patentirao je anatomski projektovanu varijantu potpetice ‘Luj XV’, takozvanu ‘Pine štiklu’ i tako obuću učinio udobnom. U to vreme se smatralo da ste izuzetno bogati, da vodite računa o kvalitetu i da imate ukusa ako nosite ‘Pineove’ modele. Firma ‘Pine’ postoji još uvek u Parizu i Londonu, ali više ne dizajnira, već samo prodaje najekskluzivnije dizajniranu obuću. Osim eksponata koji ilustruje tip cipela ‘Meri Džejn’, izložili smo još jedan par napravljen u firmi ‘Pine’. Nosila ih je Osti Roš, Norvežanka, udata za Đorđa Roša, vlasnika uvozno-izvozne firme, rentijera i počasnog norveškog konzula, jednog od najelegantnijih muškaraca Beograda – naš Muzej čuva njegovu odeću. Pripadali su finansijskoj eliti.“
Posle Prvog svetskog rata beogradska moda je slepo sledila parisku. Večernja cipela, današnja salonka, izrađena krajem treće decenije prošlog veka od svile i kože u beogradskom salonu „Lektres“, odlična je ilustracija tog perioda. „Lektres“ se nalazio u Knez Mihailovoj 19, i bio je najekskluzivniji međuratni salon za izradu obuće po meri. Osnovao ga je Mika Lević, koji se kao mladi obućarski majstor specijalizovao u Parizu. Njegov salon je dobio gran-pri na međunarodnim izložbama modernih primenjenih i industrijskih umetnosti u Strazburu, Parizu i Nici. Njegovi klijenti su bili najpoznatiji Beograđani, pa i kneginja Olga. Izloženi par salonki pripadao je Osti Roš. S obzirom da su po tadašnjoj modi haljina i cipele bili u istoj boji, sme se pretpostaviti da je gospođa Roš imala i večernju haljinu iste crvene nijanse kao što su salonke. Izloženi su i njene šnale i broševi za cipele od štrasa i perlica napravljeni u Francuskoj: dodajući ovim salonkama taj mali ali važan detalj, gospođa Roš je mogla da dozvoli sebi da ih obuje nekoliko puta.
DOMAĆE I STRANO: Između dva svetska rata Beograđanke su, kao i sad, volele cipele švajcarskog „Balija“ i češkog „Bate“. Istovremeno, naše „Balnik“ cipele, vlasnik salona je bio Ljubomir Balaban, nagrađivane su na salonima u Londonu i Briselu i uvažavane u inostranstvu. Slovenačka fabrika obuće „Peko“, jedna od najmodernijih u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, proizvodila je jeftinu a solidnu obuću, ali i luksuzne modele po pariskim uzorima. Kad su sredinom tridesetih godina goli prsti stopala prestali da budu nepristojna pojava, Beograđanke su zdušno prihvatile tu vrstu slobode, a salon „Raić“, u Ulici kneginje Ljubice broj 2, koji je proizvodio dekoltovane cipele i sandale sa kaišićima i visokom, uskom potpeticom, postao je izuzetno popularan. Po zlatnim sandalama, veoma otvorenim i sa isprepletanim kaišićima, bio je poznat „Novi bazar“. Dušan Janković, grafičar i slikar, otvorio je u Parizu oko 1926. godine atelje umetničke mode i nazvao ga „Kolet“, po supruzi. U Muzeju se čuvaju njegovi nacrti za obuću, a na izložbi su jedne cipele koje je Kolet nosila.
Priča o gospođi Ruži, kako ju je nazvala Bojana Popović, možda je najneobičnija na izložbi. Ružica Stojisavljević je bila nadarena beogradska gospođica – učila je pevanje i klavir, i nosila je mali broj cipela – 34. Doktor Pavle Miljanić je bio poznati lekar u višegodišnjoj vereničkoj vezi. Jednom prilikom njih dvoje su se našli na istom mestu. Pavle je ugledao Ružino malo stopalo, i od tada se više nisu rastali. U Muzeju je sada par gospođa Ružinih cipela koje je kreirala Elza Skjapeli negde pred Drugi svetski rat. Modna dizajnerka Elza Skjapeli je najpoznatija po saradnji sa nadrealistima. Sa Dalijem je kreirala filcanu toku u obliku crne cipele sa visokom ružičastom potpeticom. „‘Skjapeli’ cipele na izložbi su nastale 1938. godine, datovala sam ih na osnovu oglasa u američkoj štampi, a u Beograd su došle nakon oslobođenja. Na izložbi je nekoliko pari gospođa Ružinih cipela iz posleratnog vremena: antilopske sandale za dan sa ortopedskom potpeticom i platformom izrađene su u zapadnoj Evropi ili u Americi. S obzirom da je u to vreme kod nas bilo gotovo nemoguće nabaviti obuću, a naročito ne ovakve sandale, gospođa Ruža ih je najverovatnije dobila od rodbine iz inostranstva ili su nabavljene na crnom tržištu“, priča Bojana Popović.
ŠIMIKE I DRUGE STVARI: Poslednjih godina pedesetih ludovalo se za italijanskim dizajnom. Jedna od njegovih prepoznatljivosti bile su cipele sa „stileto“ štiklom – tankom i visokom do 15 santimetara, i zašiljenim – šimi vrhom. Našim proizvođačima je brzo pošlo za rukom da proizvedu šimi cipelu nalik italijanskoj. Na izložbi su uporedo postavljene cipele za veče domaće „Lede“, jednog od najvećih proizvođača i izvoznika obuće u Jugoslaviji, i večernje cipele italijanskog „Frađakoma“ – razlika je neprimetna. Uvoz zapadne odeće je bio intenzivan šezdesetih, pa je tako Mila Petrović u prodavnici „Moda“ u Knez Mihailovoj ulici 1968. godine kupila „Baldani“ cipele, sada dostupne u Muzeju. I tokom devedesetih je bilo moguće kupiti inostranu obuću u beogradskim prodavnicama, ali uglavnom modele iz prethodne decenije. Zato su i cipele kupljene 1990. godine u radnji „Bruno Manji“ na Terazijama zastarela kreacija. Međutim, bilo je izuzetaka: Milica Cukić je krajem devedesetih u Čumićevom sokačetu kupila italijanske „Darma Kramer“ divne cipele od bordo laka sa „Meri Džejn“ kaišićem, zarubljenim šimi vrhom i stileto štiklom od 15 santimetara, što je tada bio pravi evropski hit!
I, kao što je rečeno na početku, na izložbi „Ah, te cipele!“ ima stotinu predivnih cipelica. Preostaje jedino da im se, ah, divimo.
