A kako je kod vas

Sajam knjiga u Kazablanki spaja govorna područja arapskog, francuskog, engleskog i berberskog jezika, i po tome se izdvaja od ostalih u svetu. Ove godine održan je 24. put, učestvovalo je više od 700 izlagača, gostovalo je oko 350 pisaca, pesnika i autora iz stručnih i naučnih oblasti, a osim predstavljanja knjiga održano je nekoliko tematskih konferencija. Bio sam jedan od gostiju Marokanskog ministarstva kulture i ambasade Maroka u delegaciji koja je predstavljala Beogradski sajam knjiga i srpske izdavače.

Malo je sajmova knjiga u svetu koji se mogu pohvaliti da im je na otvaranju postrojena kraljevska garda i da je okupljen celokupan diplomatski kor. Mnoštvo pisaca, izdavača, distributera, institucija, pojedinaca bili su akteri u zanimljivom ambijentu u blizini velike Džamije Hasana Drugog, pod monumentalnom belom platnenom kupolom. Da nema crvenih fesova, hidžaba i galabija koje promiču u gužvi, ne bi se primetila velika razlika između ove izložbe knjiga i bilo koje druge u svetu. Najzastupljenija je frankofona književnost, primetni su francuski štandovi sa velikim brojem izdanja različitih udžbenika, dobro su posećeni oni sa islamskom verskom literaturom, a zapažen broj štandova je sa literaturom za mlade na francuskom, arapskom i berberskom jeziku. Vidljiv je veliki broj naslova posvećenih kulturnoj baštini – takva reprezentativna izdanja su, na primer, na štandu Ministarstva kulture Maroka. Osim Francuske, od izlagača iz drugih zemalja treba spomenuti Kinu, Italiju i Španiju, kao i arapske goste Saudijsku Arabiju, Egipat i druge.

Posebnu pažnju evropskih izdavača izazivaju, iako su manje zastupljeni, kolege iz Maroka koji objavljuju odličnu savremenu arapsku frankofonu književnost, esejistiku i publicistiku. „Pustinjska lisica“ (Le Fennec) naziv je jednog od takvih izdavača. Njen štand na sajmu u Kazablanki bio je privlačan, kao i izložene knjige: romani čiji autori plene pažnju u svetu, zanimljive teme izvan književnosti, ali i poseban segment literature za decu na arapskom i francuskom jeziku.

Nisam mogao da ne udovoljim svojoj radoznalosti i ne potražim urednika ili direktora ove kuće. Ispostavilo se da je reč o direktorki i urednici. Lejla Šauni (Layla B. Chaouni), za čitaoce „Vremena“, prikazala je svoju kuću i situaciju u izdavaštvu u Maroku.

Iako je u Maroku zvanični jezik arapski, Lejla Šauni kaže da njena izdavačka kuća objavljuje i na francuskom i na arapskom, povremeno i na engleskom jeziku „iako verujemo da čitaoci Maroka češće kupuju knjige na arapskom, pod uslovom da nisu skupe. Međutim, smatram da francuskoj knjizi predstoji lepa budućnost. Objavićemo knjigu samo ako je proverene književne vrednosti, bez obzira kojim je jezikom napisana.“ U tom kontekstu bilo je zanimljivo saznati da li za „Pustinjsku lisicu“ ima prepreka na frankofonom tržištu, da li može i tamo da uspešno predstavlja i prodaje knjige? „Upravo ih ima“, kaže Lejla Šauni. „Za razliku od anglofonih zemalja, francuski izdavači se ustežu da otkupe prava za prodaju knjiga objavljenih na francuskom izvan Francuske. Problem je i distribucija u Francuskoj i frankofonim zemljama, a dodatna nevolja je što mi nemamo sredstava za promociju tih dela. Zahvaljujući njihovom zatvorenom sistemu, mi možemo samo da proizvodimo gubitke.“

Dobra ilustracija ove priče je knjiga eseja Seks i laži Lejle Slimani, koju „Clio“, izdavačka kuća koju vodim, priprema za Beogradski sajam. Lejla Slimani je autorka „Pustinjske lisice“, dobitnica nagrade Gonkur, marokanskog je porekla ali ne živi u Maroku, kao, uostalom, ni Tahar Ben Želun čiju smo knjigu Brak iz zadovoljstva objavili prošle godine. Lejla Šauni kaže za svoju imenjakinju da je „izvrsna i rado čitana spisateljica. Objavili smo u džepnom izdanju Seks i laži i do danas prodali više od 3000 primeraka. Knjigu prodajemo i u Francuskoj, zato što nam je „Galimar“, koji ju je takođe objavio, to dopustio, što se retko dešava. Ako vam kažem da naše izdanje košta 25 dirhama (2,5 evra), a njihova verzija 180 dirhama (16,5 evra), razumljivo je zašto velikim izdavačima ne odgovara ovakva vrsta konkurencije.“

Na pitanje da li u Maroku, kao u Srbiji, ima piraterije i kršenja autorskih i reprografskih prava, Lejla Šauni odgovara potvrdno, i kaže da upravo ta pojava objašnjava njihovu „uzdržanost pri kupovini prava za dela na arapskom jeziku. Mi kupimo autorsko pravo, platimo prevod, i pošto smo obavili sav posao potreban da bi knjiga bila objavljena, neki izdavač ili štamparija nabavi primerak našeg izdanja i objavi neznan broj primeraka ne plativši ništa.“ Da li Ministarstvo kulture i nadležne ustanove podržavaju izdavaštvo? „Naše ministarstvo za kulturu ima program pomoći za izdavanje knjiga. Ali, sve veći broj izdavača izbegava da zatraži tu pomoć zbog preteranog broja traženih dokumenata, ugovora sa štamparijom, sa prevodiocem, izjava o zakletvi na čast, ugovor s autorom, a sve te potvrde moraju biti overene. Dokumentacija je ista za izdavačke kuće sa dužim stažom kao i za one osnovane pre šest meseci. Sve to mora da odobri komisija čije članove imenuje ministarstvo. To se svodi na neku vrstu cenzure.“

Sa kim još sarađuje, da li učestvuje i na drugim sajmovima? „Sarađivali smo sa izdavačima ‘Dekuver’, ‘Fajar’, ‘Alban Mišel’, ‘Akt Sid’, ali uglavnom je reč o jednom ili dva naslova. Znate, moja izdavačka kuća nije velika, ne zato što želim da ja za sve budem odgovorna, nego zato što ne možemo podneti dodatno zaposlene ljude sa platom. Prinuđena sam da biram samo one sajmove koji Maroku obezbeđuju zajednički štand. Ja lično odlazim samo u Frankfurt zato što se tamo mogu sresti izdavači iz celog sveta, ili na one koji pozovu moju kuću da im bude gost, što podrazumeva plaćene troškove.“

I, za kraj, za ovu sredinu verovatno najinteresantnije pitanje: da li bi objavila nekog od srpskih pisaca? „S obzirom na ograničenost marokanskog tržišta, prinuđeni smo na selekciju. Naime, iz svake književnosti uzimamo tekstove koji imaju geografsku ili istorijsku vezu s nama. Ako imate predloge u tom smislu, sa subvencijom za prevođenje i sumu za nadoknadu autorskih prava, mi ćemo rado prihvatiti.“