Banatski Makondo

Mokrinske hronike

“I kada bi spoljni svet nestao, jedan deo nas bio bi sposoban da ga ponovo sastavi… jer sve što postoji u prirodi, prethodno je sazdano u nama”. Ovo Heseovo poverenje u subjektivni doživljaj nad objektivnom činjenicom postojanja, i primat unutarnjeg nad spoljašnjim, u procesu kreativnog umetničkog postupka nesumnjivo ima suštinski značaj. Pod uslovom da umetnost razumemo kao kreativnu, ličnu intervenciju u izvanlični prostor odnosa pojedinačnog i opšteg. Iz tog sudara nastaju svetovi, množina fiktivnih, interpretativnih mogućnosti “objektivnih” činjenica života. Fikcionalna književnost jedna je od tih mogućnosti. Kada jedan roman, poput Mokrinskih hronika Srđana Tešina, svojim naslovom upućuje na sve samo ne na fikciju i maštom opredmećenu stvarnost, možemo očekivati upravo to, hronološko beleženje događaja, što čini suštinu hronike kao literarne vrste. I zaista, Tešin piše o literarno sveprisutnoj temi odrastanja, na prvi pogled u ključu žanra hronike. Linearno, po redovnom “redu vožnje”, od dečačkih, preko mladalačkih, do zrelih dana odraslog čoveka koji je u ovom slučaju i autor, hroničar događaja propuštenih kroz, i u tome je caka, sećanje. I na tom mestu već, nastaje zaplet na kojem počiva i vrednosni značaj Tešinovog kratkog romana. “Ne nastaju li ove hronike”, piše autor, “namernim iskrivljavanjem, prenaglašavanjem, i mistificiranjem istorije mog privatnog života?” Iskrivljavanje, prenaglašavanje i mistificiranje, kao svojstvo maštom posredovane stvarnosti, zapravo fikcionalizuje opisano. A opisano u ovoj kratkoj proznoj formi, jer je Tešin celokupnim svojim literarnim opusom do sada, potvrdio majstorstvo u mini formatu, pripada toj “istoriji privatnog života”. Uža porodica, baba, deda, otac, brat te prijatelji iz mladosti i poznanici i ono najvažnije, događaji kao kontekst oblikovanja junaka. Takođe i centralni topos, Mokrin. U linearnom poretku, dakle hronološki, Tešin polazi od konkretnih ljudi i konkretnih vremenskih koordinata. I čini to na prvi pogled direktno i neposredno, stilski svedeno, na momente redukovano do granice govora svakodnevnog života, “stvarnosno” upečatljivo što skoro ukida distancu između pripovedača, ispripovedanog i čitaoca i postavlja sve u okvir realnog vremena. Pred čitaocem se odmotava vremensko klupko detinjstva, dečaštva i mladosti. Prvi susret sa svetom odraslih opterećenim nasiljem, slika dede koji usred idilične kućne atmosfere postaje nasilan, ili indirektne slike, posredstvom babinih priča o vlastitom životu, Drugom svetskom ratu ili bajkovitim bićima koja dečaka plaše. Izlazak iz detinjeg doba širi opseg pripovednog delovanja te se u taj hronološki niz dalje upisuju rođaci, bratovljevi drugari i čitava galerija likova neobičnih sudbina. Te ljude i situacije u kojima se nalaze, Tešin postavlja često u jednu parodijsku, grotesknu ravan uz minimum deskripcije, samo posredstvom slike, bez komentara kojima bi opteretio pripovedanje, uz humor koji često sliku poentira i predstavljene situacije kondenzuje u višeznačni doživljaj. U tom hronološkom nizu predstavljenih slika/situacija razvija se i suočavanje junaka sa smrću, sa onim senovitim oblicima odnosa među ljudima, sa prijateljstvima i prvim ljubavima, sa ambicijom za sopstvenim stvaralačkim putem kroz slušanje muzike ili stvaranje vlastitog benda. Put kojim se kreće Tešinov junak prav je u toj hronološkoj linearnosti; na značenjskom planu predstavljene slike, međutim, vibrira mnoštvo asocijacija, nagoveštaj skrivenog smisla iza, samo naizgled, otkrivene perspektive. “Iskrivljuje”, “prenaglašava” i “mistifikuje” Tešin ne samo pojedince i pojedinačne događaje, već i kolektiv, ideju Mokrina, osvetljavajući crnohumornim svetlom i parodirajući ono “kolektivno svesno” nagoveštava nesvesno koje tim svesnim vlada. Hronika i autor žanra hronike u odnosu na događaj koji “beleži” sličan je novinaru i njegovom odnosu prema informaciji. Ona je činjenica, a interpretacija te činjenice je slobodna i nagoveštava komentar. Kada “hroničar”, polazeći od konkretnog događaja koji ne sme zanemariti, slobodno taj događaj interpretira, počinje polje literarne kreacije. Tešin je naslovom ukazao na jedan stvaralački princip, postupkom pisanja Mokrinskih hronika njegovo je stilsko i idejno značenje proširio. Stilska redukcija, onako kako je Tešin sprovodi, ne redukuje značenje iskazanog. Naprotiv, proširuje ga. Ritam pripovedanja koji takva stilizacija postiže, opisano čini dinamičnim, a “prenaglašavanje” i “mistificiranje” fikcionalizuje celokupni narativ i svet koji nam predstavlja jedan junak kao svoj, postaje i naš svet. Njegova intima ima odjek u našoj, a opisano vreme i prostor, konkretno Mokrin koji je tim vremenom opasan, postaju šira, sveobuhvatna perspektiva. Na mestu na kojem nastaje ta prostorno vremenska sveobuhvatnost, počinje roman. Začudne u svojoj prividnoj realističnosti, Tešinove Mokrinske hronike, poput Markesovog Makonda, junake oneobičavaju a Banat uzdižu do mitskih dimenzija. Kako, međutim, u svakom procesu mistifikacije leži klica njegovog poništenja, kao što je početak života istovremeno i startna pozicija procesa njegovog gašenja, u Tešinovim hronikama imamo naizmeničnu igru kada literarnim sredstvima izgrađen mit istim tim sredstvima biva razgrađen. I ta dinamika dodatno usložnjava na prvi pogled jedan jednostavan, nepretenciozan i kratak roman.