1. Kako novinara od ekskluzivne reportaže ponekad deli deset metara i petnaest minuta
Koliko juče po podne parkirao sam kola u Baba Višnjinoj ulici, danas sam odnoseći u Matriks pokvareni tj. uskopišćeni printer bacio na njih oko (juče su bila kod perača, da ih neimari nisu već naprašili etc.). Vraćam se nepun sat docnije, vlasnica obližnjeg STR-a kaže mi da su na gradilištu (ali to je deset metara od škode!) iskopali čoveka, mislite leš, pa da, pa je li kostur ili neko savremeniji, neko ko bi bio podloga za krimić „Tajna Baba Višnjine ulice“, ne zna ona, ali je htela da mene kao novinara što pre izvesti, mada su već bili i policija i televizija. U taj mah promače vozilo hitne pomoći, iskopina putuje u Zavod za sudsku medicinu, patologiju i arheologiju, zaista, koliko me je malo metara i minuta delilo od toga da ja budem prvi očevidac i prvi reporter iz nemasovne grobnice na Kaleniću!
2. Kako sam iz pobuda koje možda nisu za podičiti se ušao u trag tajnoj organizaciji sa kojom ću ako mi se osmehne sreća sklopiti ugovor o delu
Šta je gore, kad vam auto zagradi danguba ili kad u vašoj ulici neka firma za koju niste nikad čuli zakupi četiri mesta, mal ne rekoh najbolja četiri mesta?! Bezmalo svakog dana neko me zagradi, ali ne idem od kafića do kafića da pitam čiji je čiroki preko puta „Mode“, nego vozim preko trotoara što je isto varvarstvo, ali koje mi daje neku mračnu satisfakciju: još ja ne moram da vas tražim niti da vas čekam! Ipak, zagrađivačima pre ili kasnije dođe vakat da idu na neki splav, a table sa upozorenjima o tapiji na mesta stoje li stoje! Nedavno su u bezdan i nepovrat otišla još četiri mesta u Njegoševoj, bezecovala ih Kancelarija programa za ljudska naselja.
Obična tabla, a govori o nadmoćnoj civilizaciji koja mi želi dobro. Ja sam urođenik koji prvi put blene u guvernerovu vilu, šta li je ono… Ne znam da kolonizator već razmišlja kako da iskoreni malariju, kako da nas pohvata radi pelcovanja koje je za naše dobro, ali i za dobro misionara koji ne bi baš da ostave kosti u ovoj sa njihovog imperijalnog stanovišta nedođiji. Ljudi, vaše sojenice nezdrave su i vlažne, poradi toga što su iznad vode koju vi i pijete a koja je zdrava jedino za hidrocentralu. Vi naravski ne želite hidrocentralu jer ne znate šta je, a imaćete od nje ohoho koristi u vašim budućim domovima koji biće izgrađeni na mnogo zdravijem terenu…
Neko vreme sam dežurao pored čeriti parking mesta, evo ruka sama piše čeriti (charity) umesto četiri, ima tu nešto humano i humanitarno… Kulturno ću pitati ljude, pa bili to i vozači, kakav je njihov program i jesu li im potrebni domaći stručnjaci, znam baš dosta o ljudskim naseljima, sredinom prošlog veka rodio sam se u ljudskom naselju bez struje, bez vode, bez kanalizacije, bez autoputa, bez lekara, u varošici koja je bila srez i industrijski centar već sam pravio svoje prve podstanarske korake a koji su koraci još u ono doba bili politički korektni: dve godine stanovao sam kod Srba, dve kod Mađara… Petnaestak godina bio sam podstanar, što će reći podstanovnik prestonog ljudskog naselja, pa sam se naselio tj. raselio po Filadelfiji…
Za mog požarstva nije se pojavilo nijedno vozilo, sigurno su svi na terenu, isušuju neku močvaru, skidaju plesan sa udžerica, napokon nazovem 988 i upitam za broj Kancelarije, nemaju ništa pod tim nazivom, ali im to miriše na Ujedinjene nacije, i meni, hoćete da vam dam broj Ujedinjenih nacija, dajte, dobijem broj (683 787), ama se niko ne odaziva iako je 11 AM, ah, to je lokalno vreme, u Njujorku je pet ujutro, misionari rade kad i njihova centrala na istočnoj obali, te Ujedinjene nacije imaju nešto socijalističko u sebi, svi plaćaju za njih, a onda dovitljivci iz celog sveta smišljaju kako da taj prihod utroše a da pri tom fino zbrinu sebe i bližnje, grešna mi duša, šta ako je Kancelarija izum opštine Vračar sa kojom tradicionalno imam dobre odnose? Vinem se do Opštine, ovi na recepciji nikad čuli, kako ono rekoh?! Kancelarija programa… Za ljudska naselja? Ne, to sigurno nije opštinsko, ali će me upoznati sa dužnosnikom Parking servisa, mi o vuku a vuk na vrata, šta je bilo, pauk vam odneo auto, nije, ali se bavim istraživačkim novinarstvom, i meni i publici dodijalo je ono što pišem iz glave, hoću da istražim je li ona tabla o zakupu nastala u ilegalnoj kovačnici ili zaista postoji takva Kancelarija, postoji Kancelarija, mesta pripadaju Ujedinjenim nacijama, pa gde su nacije, pitam ga, kod „Beograđanke“ im je sedište, zahvaljujem mome izvoru, čoveče, u toj kancelariji mora da ima i naših ljudi… Kad je bio konkurs? Kako ja sve to svaki put propustim?! Sa vladinim organizacijama nisam baš u nekoj ljubavi, ali me i ove nevladine zaobilaze, moj je san da pomažem ljudima a za tu dobrotu budem ljudski i čovečanski plaćen! Da sam se našao na testu o ljudskim naseljima, imao bih sigurno dovoljno pogodaka, opunomoćenik Kancelarije za ljudska naselja Ljubomir Živkov posetio je danas ljudsko naselje Farkaždin gde je pred kamerama popio pola litra vode iz mesnog vodovoda, dobio grčeve i sam sebi ubrizgao protivotrov, potom su svim stanovnicima podeljeni besplatni špricevi, ampule i brošure o štetnosti zagađene vode na crevnu floru, krvotok i čitavo ljudsko telo.
