Suzan Bojl, kulturno-umetničko otkriće televizije, doživela je slom živaca pošto nije trijumfovala na saveznom takmičenju neškolovanih talenata. Vekovnu nepravdu prema muzikalnim marginalcima koji pri tom imaju milozvučne glasove dobri kapital je rešio da ispravi te da svoje spektakularno dobročinstvo spektakularno naravno i naplati: svedoci smo i žrtve pomame čovečanstva za novim i novim pevačima i pevačicama a kojima društvo usled svog nepravednog ustrojstva nije pružilo šansu da se blagovremeno i u potrebnoj meri proslave.
Publika je žedna pravde i takoreći osvete prema pevačima koji su imali sve uslove i koji su se enormno obogatili dok su drugi, isto toliko nadareni, možda i više, čamili kao babasere ili prodavci obuće!
Nanjušivši duboki revanšistički poriv publike TV kompanije blagoizlaze mu u susret praveći silesiju amaterskih natjecaja, pri čemu se osim lepog pevanja od takmičara očekuje da budu što beznačajniji, kako bi suprotnost između njihovog anđeoskog pevanija i njihovog ubogog CV-ja bila što dublja i što drastičnija (nije li insistiranje na krajnostima jedna od odlika kiča?).
Gospođa Bojl se pokazala idealno kontrastnom, zašla je već u neke godine (što se desilo svima nama, potencijalnim besmrtnicima, koji smo pili vitamine, stavljali šal i pazili kako prelazimo ulicu), ne izgleda kao fanatik zdrave ishrane i kojekakvih dijeta, bila je, ako se tako može reći, i svetski i lokalno anonimna dok nije zapevala pred nadležnom komisijom i publikom, i njen se svet za jedan minut okrenuo naglavce. Nekoliko taktova i publika je u delirijumu: gledaoci vrište ne samo zato što ih pesma dira nego zato što im je preko glave društva ogrezlog u privilegije, Suzanin trijumf vide kao dugo priželjkivanu pukotinu u svetu koji se doimao zacementiranim – a Boga, ima nade.
I dok su gledaoci iskreni u podršci dojučerašnjima autsajderima, voditelji i žiri prenemažu se, kao na prijemnom za pozorišnu akademiju šaraju, pet sekundi oduševljenja, šest sekundi duboke tronutosti, pet sekundi transa uz nagoveštaj frasa. Pokazuju koliko im se naježila voditeljska koža, zaiskri pokoja suza, a vidi se da su svi tu radi umišljajnog podstrekavanja kako mase tako i žrtve koja se, ko ne bi, upecala u njihovu pokvarenjačku mrežu…
Pa šta, reći ćete, zašto da se nečija sudbina ne okrene na dobro, makar iza cele stvari stajala čudovišna gledanost i nezajažljiva potreba kapitala za uvećavanjem?! Dobro je naravno i hrišćanski je (izvinjavam se drugim religijama u kojima se takođe propagira pomaganje bližnjima i daljnjima) kad se nečiji život pomeri iz kolotečine, osujećenosti i bespuća, samo kad Preobraženje ne bi bilo zamišljeno kao toliko naglo! I kad bi uz njega išla makar šestomesečna garancija! Za publiku je preporod uživo spektakularan, ama je za preobraženog opasan, i vodi ga u novo bespuće na koje tek nije pripravan.
Suzan Bojl je živi, premda rasplakani i ošamućeni primer. Nije se opasuljila od trijumfa, a televizijski skauti našli su čudo od deteta i, gle, istovetna zadivljena i prezadivljena kolutanja očima ponavljaju se za porotničko-sudijskim astalom, isto ono obamiranje i premiranje od uživanja u muzici, ali verolomno upućeno novoj zvezdi – oli je mojih petnaest minuta slave već otišlo u nepovrat?! Zašto malog isto niste pustili da čeka još pedeset godina nego ste ga preko reda, nelojalnog konkurenta koji još nije mutirao, ubacili dok moj medeni mesec sa samom sobom i slavom nije istekao!?
&
Cela jedna TV reklama počiva na zezanju krize; krajičkom oka video sam da i staramajka zeza krizu, ne postajem valjda jezički čistunac, redar i higijeničar, svet se menja, u vreme kad si vodio računa da ti pred učiteljem ne izleti inkriminisana reč osoba koja danas zeza li zeza krizu nosila bi ako je imala ludu sreću da se rodi i ostane na selu maramu i ni mrtva ne bi kupila loz niti bi zaigrala neku igru na sreću: kockar zna se ko je bio, opsednuti Rus koji niti jede niti pije, ili frivolni darker koji u vesternu štrči po nezdravom tenu i kašlju jer ga od zabrane pušenja u njegovoj radnoj sredini deli sto pedeset godina…
Rođen sredinom prošlog veka, glagol „zezati“ tavorio je u krugu vršnjaka, prilikom pravljenja topova od blata, u preduzećima, zemljoradničkim zadrugama, kasarnama i sl. dok je u obraćanju starijima i nadređenima bio takoreći zabranjen. Značio je približno što i „zajebavati“, što je već bila reč na psovačkog repertoara. „Zezati“ i „zeznuti“ nisi ni smeo ni želeo da izgovoriš pred materom, babom i mlađom sestrom (deda i otac jesu psovali, ali njima nije mogao niko ništa): ako ti je na vrh jezika zeznuo, morao si reći: prevario, podvalio, obmanuo (ukoliko si već zabrazdio u lektiru imao si pri ruci reči „nasamariti, „namagarčiti“, „nasankati“, ako ne, mogao si da kažeš: „preći“, što je isto bilo na rubu slenga, ali je bilo legalno). Za nesvršeni glagol glavne zamene behu „zafrkavati“ i „zavitlavati“, reči koje se retko čuju i za kojima zaista niko nema potrebe da žali (potonja nije ni imala svršeni oblik: nekoga si mogao da zavitlavaš i zavitlavaš, ali nisi mogao da ga zavitlneš).
Kao deca prenosili smo, poluglasno, ne verujući ni sami u to što govorimo, da se ti i ti noću kartadu za novce, danas je kockanje temelj privrede, loz kupuje i staro i mlado, maloletnici se klade na buduće sportske rezultate, penzioneri zovu telefonom televizije da ako tačno odgovore na idiotsko pitanje zarade deset hiljada dinara, naši roditelji, ako ih još imamo, kupuju novine u nadi da će za dvadeset pet dinara izvući auto, šta je naspram toga jedna reč! ako se ne pridržavamo Svetog pisma, „Komunističkog manifesta“, Ustava, ko šiša i bonton – zašto da kad već stvari stoje kako stoje ne zezamo krizu?
