Biti zet je par excellence muška funkcija, kao što je poznato. Znam, bio sam više puta. Zet, dakle, spada u svojtu, a ne u rodbinu – po preciznim merilima učenih jezikoslovaca – jer zetom postaje venčanjem. Narod to objašnjava kraće: zet je „tuđa kost“, kao i ostatak svojte; „zet li je rod, magare li je stoka“, kažu Piroćanci. Ta se razlika vidi odmah na tradicionalnoj svadbi: s jedne strane trpeze naši, s druge njihovi i onda se gledaju. Isto važi i za snajke, jetrve, zaove, ujne, strine, prije i ostalu žensku svojtu, ali to je druga priča.
Zet je u položaju krajnje delikatnom čim zetom postane, ako ne i pre toga. Naime, naša je kćer – kao što je poznato – savršena prilika, poželjna udavača, lepotica, miraždžika i uopšte iz dobre kuće. A ko je on? Uvek ima boljih, naravno, a to će zetu već biti objašnjeno, temeljito i više puta tokom njegove karijere zeta. Uobičajene primedbe su: vetropir; nije neki; da je zgodan – možda, ali je neozbiljan; nije glup, fakat, ali je smotan; prija i prijatelj i nisu neki, znamo i bolje; s kim se sve boljim naša ćerkica zabavljala; da bar ima para, nego je gulanfer; bezobrazan je; a da možda ne juri sojke? Itd. Ukratko, što reče veliki pesnik Ršum: „Uz malo sreće i malo novca, mogla sam biti gospođa ovca…“.
Imao sam tako jednom jednu ranu taštu koja je vazda zvocala na te teme: te njena je ćerka lepa, pametna, govori jezike (sve istina), te svira klavir (laž) itd. Na kraju sam je ućutkao na način neočekivan, čisto trenutno nadahnuće: „Gospođo punice“, rekao sam joj nasamo mrtav ozbiljan i jako zabrinut, „sve je to istina, ali ima jedan detalj: vaša kćer nije bila nevina kad se udala za mene.“ Ostala je paf i više nije zvocala; samo me je tiho mrzela, a inače onako emancipovana, napredna i politički korektna, ko bi rekao…
Iz izloženoga jasno je da je (osim supruge) glavni problem zeta tašta tj. punica. Nije ni majka manji problem, da se odmah razumemo: i njen je sin mogao da nađe bolju, nego šta, a ne ovu čepinicu, lucprdu, fantaziju, razmaženo derle; a ni ti prijatelji nisu neki. Ali i to je druga priča. Imao sam u životu četiri legalne (venčane) tašte. Jedna me je mrzela (vidi gore); sa dve sam bio u veoma korektnim odnosima i ne žalim se; jednu sam obožavao i ona mene. Malo li je? S taštama treba održavati što srdačnije odnose, jer je tako život podnošljiviji. Kod nas na Zvezdari, kad smo bili klipani i mulci, važilo je mudro pravilo: istovremeno muvaš i ribu i kevu. Nije to bez neke.
Naravno da je odnos tašta–zet postao omiljena inspiracija umetnicima: od Nušića („I ženu i klasu!“) do narodnog barda bećaraca: „Zora rudi, tašta zeta budi, ustaj zete da nam jebeš dete“. Ima tu još u smislu viceva. Recimo onaj o Jozi iz Gruda koji je ulovio zlatnu ribicu u Neretvi i – da skratim – tražio ono što niko u Hercegovini nema, pa je dobio zeta iz Beograda. Ili Fata iz Fojnice koja je dobila crno unuče, pa je rekla „Lijepi naši Vlasi…“; itd., sve politički nekorektnije jedno od drugoga.
To je ta muka sa etnički i politički mešanim brakovima: zet uvek ispadne problem ako je krive vere, nacije, rase ili političkog uverenja. Snajka ponekad, ali na to se gleda s više praštanja. Eto je Franjo Tuđman, koji se ponosio što mu gđa Ankica nije ni Srpkinja ni Jevrejka, dobio zeta Srbina i unuke polu-Srpčad; zeta iz Zemuna, poput onog Joze iz vica.
S druge strane, postoji odnos tast–zet, neka vrsta naizgled mističnog savezništva; ništa u stvari čudno, s obzirom na ulogu tašte odnosno supruge u oba muška života. Po nekoj neizbežnoj logici zet će prvog saveznika naći u tastu tj. puncu. Sa dva moja tasta slagao sam se odlično; od ostalih, jedan nije hteo da me vidi nikada, jer sam mu prolazio kroz evidenciju politički sumnjivih (bio je visoka šarža u KOS-u), a drugi je umro pre nego što sam se pojavio u životu njegove kćeri; to mi je žao, jer je bio sjajan tip. Sa tastovima se zetovi smuvaju najčešće odmah, intuitivno. Uzgred, slično je i sa snajkama: svekar je obično skloniji snajki nego svekrva; ne zove narod tek tako onaj kaktus oblika dlana sa bodljama „svekrvin jezik“. Tastu zet dolazi kao neka vrsta spasa i pomoći: manje supruge-tašte po glavi stanovnika. Počne dugim noćnim razgovorima, muškarac muškarcu; završi čvrstim savezništvom. Nije to mala uteha: ni zetu, ali ni tastu, bogami.
A sada malo optimizma. Gledam godinama mlade muškarce, nečije zetove, uključujući i moga. To zgodno, to pametno, to vredno, to pažljivi muževi i očevi. Da ih vodiš kući kakvi su dobri. Ima nade za muškarce. Zato ovaj kratki spis posvećujem Lazi, Bojanu, Žarku i ostalim zetovima nalik njima.
