Studenti su do sada, ne jednom, odlučno odbili svaku vezu s političkim partijama. Jasno je da s partijom koja šalje batinaše na njih ne mogu da imaju ništa. Nije, međutim, sasvim razumljivo zbog čega odbijaju saradnju s partijama građanskog porekla kada s tim partijama dele iste vrednosti: slobodu, poštovanje zakona, borbu za jednakost.
Opreznost jeste na mestu jer na opozicionom spektru ima svega i svačega, ali, isto tako, ne postoji politički život bez političkih partija.
Setićemo se da su u antimiloševićevskom pokretu 1996/97 studenti takođe išli samostalno, šetali putevima koji se nisu poklapali sa putevima starijih (su)građana, ali nije bilo odmaka od Zorana Đinđića, Vesne Pešić, Vuka Draškovića i njihovih partija. Drugim rečima, politička artikulacija nezadovoljstva je nužna.
Institucionalno kanalisanje strasti
Poreklo studentskog odmaka od opozicionih partija utoliko se može razumeti kao svojevrsni odjek besomučne depolitizacije javnog prostora, koja je na delu već 12 godina, te, posledično, izvesne vrednosne dezorijentacije. Ali – to se ne može reći drugačije – nisu svi isti. U tome i jeste smisao partijskog pluralizma: biramo onu grupaciju koja je, po našem mišljenju, bolja, ili manje loša od drugih grupacija.
Studentski plenumi demonstracija su neposredne demokratije, ali u višemilionskim poltičkim telima ta vrsta demokratskog odlučivanja jednostavno nije moguća. Otud nužnost političkih partija.
Zapravo, institucionalizacija političkih partija jedan je od najvećih političkih izuma modernog doba. Strasti u politici su se, još od Aristotelovog doba, smatrale štetnima za zajednicu, te otud napori da se strasti izgnaju iz politike, odnosno da se politika ustroji kao racionalna delatnost. No, to je, naravno, nemoguće.
Zbog toga je održiva ona politička zajednica koja ne nastoji da strasti progna iz javnog prostora, već ih kanališe na takav način da one imaju mesta u javnom životu, što znači da ne prete da tu zajednicu razore iznutra. Ti kanali strasti upravo su političke partije.
Političke ideje i neidealna praksa
Politička partija je organizacija koja okuplja ljude istog uverenja. Ovde nije reč o tome da se racionalno, pre nego što akteri izađu na javnu scenu, odredi da li je jedna grupa ljudi u pravu (pa ona može u političku arenu), dok neka druga nije (pa ne može). Uostalom, ko bi to mogao da odredi?
Racionalnost tu nije dovoljna jer ona nudi idealne kriterijume za veoma neidealne prakse. Kriterijumi se, utoliko, određuje upravo u nadmetanju različitih političkih projekata u slobodnom javnom prostoru (republici). U tom prostoru kolaju uzajamno suprotstavljene političke ideje, a na građanima je da se, na fer i slobodnim izborima, odluče za onaj skup ideja koje smatraju najboljima.
Dodajmo samo da se u slobodnim zemljama poraženi politički projekat ne gasi, već postoji kao institucionalna kontrola pobedničke opcije. To je smisao partija. Bez njih strasti nemaju kanale i mogu da izbiju na najneočekivanijim mestima, što ne doprinosi stabilnosti zajednice.
SNS je falanga
Zajednice s iskustvima jedne partije – nacinalsocijalistička Nemačka, socijalističke zemlje s komunističkim partijama na vlasti, fašistička Italija – nisu slobodne jer nema javnog nadmetanja, te se politički život svodi na dvorske (dakle privatne) spletke, a za opozicione delatnosti predviđeni su sabirni centri za prevaspitavanje. Utoliko je veliko pitanje da li se nacionalsocijalistička partija, komunistička partija, ili fašisti u Italiji, uopšte mogu nazvati političkim partijama. Tu je više reč o pokretima okupljenim oko vođe i privatnih interesa.
SNS, utoliko, više odgovara definiciji falange, nego političke partije. U vreme starih Grka falanga – koja se nalazi u korenu reči palanka – bila je vojnička jedinica koja se odlikovala zatvorenom strukturom s istaknutim kopljima. Fašistička falanga španskog diktatora i prvorazrednog zločinca Fransiska Franka odlikovala se upravo zatvorenošću, teškim konzervativizmom, klerikalizmom, bespogovornom odanošću vođi, čvrstom hijerarhijskom strukturom i sklonošću ka nasilju nad neistomišljenicima.
Zbog toga je reč o nasilničkoj strukturi koja brani privatni interes diktatora, ne o političkoj partiji koja nudi ideje o organizaciji društva. Na istom odsustvu principa, istoj bespogovornoj odanosti vođi, istoj sklonosti nasilju i apsolutnom odsustvu bilo kakvih ideja, počiva i SNS.
Politička pobuna
Studentska pobuna je, kao i svako javno okupljanje, politička. Zazor od političkih partija građanskog porekla, međutim – osim ako se ne shvati kao manevar kojim se nastoje ublažiti režimska propagandna paljba – nije opravdana.
Pobuna mora da se artikuliše politički, dakle partijski, a ako se studenti ne organizuju kao politička partija, onda je upravo na postojećim građanskim partijama da pobunu artikulišu u političkim terminima i da je utemelje na političkim zahtevima za slobodom, poštovanjem zakona i jednakošću.
