Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Tad su se, pod bombama, događaji ubrzavali. Sve se to izmešalo u jedan košmar. Neki od toga prave romane, neki su napravili rodoljublje pa ga sad krckaju kao đinđuve po kineskim pijacama, neki su utekli pa se godinama posle predstavljaju kao najbolji svedoci onoga što nikad nisu videli, ali je to, u suštini, bio ozbiljan biznis, pod sloganom „gde si bio kad je grmelo.“
Meni se, nekako naopako, pored svih mojih onovremenih muka, urezao u glavu petak, 9. april, dakle dva dana pred ubistvo Slavka Ćuruvije. Konferencija u Vladi Srbije. S jedne strane Aleksandar Vučić, ministar za informisanje u toj „ratnoj vladi“, s druge strane glavni urednici medija.
Da me sad na muke stave, ne bih se setio direktiva o izveštavanju u uslovima ratnog stanja, niti bih taj datum pamtio da na Uskrs, u nedelju, 11. aprila, nisu ubili Slavka Ćuruviju.
Tog Velikog petka, pred kraj sastanka na kome se utvrđivala neka od banalnosti ratnog stanja (na primer, da li je reč o agresiji ili o ratu), ustao je Ratko Dmitrović (sada glavni urednik „Večernjih novosti“, a tada, da me ubijete, ne bih se setio čega) i protestovao povodom teksta objavljenog u „Politici Ekspres“ pod sad već legendarnim naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“ u kome se Slavko označava kao izdajnik.
Sav crven u licu ustao je Đorđe Martić, tadašnji glavni urednik „Ekspresa“ i branio tekst novinara Miroslava Markovića (oprosti Bože, obojici sam bio urednik, što je dokaz da je zanat opasna rabota ako ga ne prati moral), a svi prisutni u velikoj sali Vlade Srbije dobro smo znali da je tekst diktirala Mirjana Marković, aman nismo znali da će Ćuruviju ubiti dva dana posle.
Aleksandar Vučić tada se principijelno založio protiv takve vrste tekstova i rekao je, između ostalog, da je sprečio, odnosno da je uspeo da spreči da se taj tekst, pročitan u glavnom Dnevniku RTS-a, ponovi u trećem Dnevniku nacionalnog emitera i, u suštini, stao je na stranu Ćuruvije, odnosno usprotivio se javnoj poternici protiv novinara.
Što god bilo u pozadini tadašnjeg Vučičevog istupa – politički otpor prema JUL-u ili obično gađenje prema potkazivačkom novinarstvu – taj njegov gest upamtio sam kao iskorak iz radikalske političke kalkulacije koja ih je i dovela tu gde su bili. Zato se javljam za zaštićenog svedoka u „slučaju Vučić“ a povodom interpretacija njegove prošlonedeljne izjave da je „Ćuruviju ubila država“ i podsećanja, podosta zluradog, da je i on tada bio deo „države.“
Ne kažem da nije, ali, u konkretnom slučaju, držao se vrlo moralno i pristojno za jednog mladog jurišnika stranke koja takođe nije prezala od pisanja poternica protiv ljudi i čitavih naroda.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve