„Telekomu“ sam javno zamerio što nas je lišio uličnih poštanskih sandučića i kome sam savetovao da ih ponovo okači na svakih ne znam sad više koliko stanovnika, do odlaska ovog broja u štampu nije me udostojio odgovora! Tvrdio sam da na dvadesetak kvadratnih kilometara kojima ja pešačim (oko Kalenića) nema nijednog jedinog sandučeta, jedino na samim fasadama pošta visi po jedno sanduče – poruga ideji pošte kao organizovane mreže sandučića koji se s merom pune i s merom prazne.
Jedne se večeri vraćam se iz bioskopa (u Akademiji gledao „Ja, Danijel Blejk“, preporučujem), kad, nešto se žuti na Slaviji, kao pače u blatnjavom sokaku, a to poštansko sanduče, bogo moj, da nije „Mekdonalds“ otvorio i poštanski šalter, shvativši da je poseta poštama jedna od životnih preokupacija današnjeg gradskog življa?
Bilo kako bilo, čovek ima gde da pusti pismo, čestitku ili dopisnicu/kartičku te shodno Zakonu o jav. informisanju objavljujem ispravku: izvinjavam se „Telekomu“, adresantima koje sam doveo u zabludu i adresatima koji su možda i usled mog obeshrabrujućeg teksta ostali uskraćeni za pismo od drage osobe.
Šta bi bio Zakon o satovima? Čl. 1. Svi satovi izloženi na javnim mestima moraju biti ispravni, a vreme koje neprekidno pokazuju mora biti tačno.
Sozercanije: sat ima jednu jedinu namenu, i ako ne radi to je gore nego da ga nema. Crkveni satovi su ako se tako može reći povukli nogu, oni su prvi prestajali da rade (nekad su na četiri divna ciferblata okrenuta na četiri divne strane sveta pokazivali koliko je sati u toj časovnoj zoni), ali ima i državnih ustanova gde vrlo lepi satovi ne rade, skazaljke vele da je vreme stalo. Ručni satovi u radnjama koje ih samo prodaju mogu biti (kao što i jesu) nenaštelovani i neaktivni, ali i uz njih mora stajati cedulja: „Izloženi primerci zapravo ne rade i proradiće tek ako ih neko kupi: za vremena koja tobože pokazuju uprava ne snosi nikakvu odgovornost.“ Pitao sam svoga bivšeg paroha kad misli da opravi crkveni sat, ne misli nikad, nije tako rekao, ali na to je izašlo njegovo objašnjenje da sada svaka šuša tj. parohijan ima po nekoliko satova, nekoliko mobilnih, da sat mnogi imaju u kolima, na kompjuteru, da se i temperatura i tačno vreme vide na Studiju B… – „Ne slažem se sa vama, velečasni“, rekao sam: „Idite samo u Beč, ne morate dalje da se izlažete trošku: ako mi na crkvi, ili na uglu, ili u pročelju neke zgrade pokažete sat koji ne radi, ja ću se obesiti, tako se kaže, znam da Crkva to i ne odobrava, daću vam dvadeset evra, mada ni klađenje nije bogougodno…
Zakon o autoputu: „Država koja je bila kadra da napravi autoput mora i svaki bogovetni prilaz toj svojoj kapital. investiciji ljudski da obeleži.“ A ne ovako, vraćam se Tošinim bunarom iz Surčina, razaznajem već i prozore na Studentskom gradu, a table za autoput još nema, skrenem ja desno, jer znam da je to skretanje za autoput, ali tu nema nikakvog belega, nikakvog uputstva: „Braćo, namernici sa sviju meridijana, ali i vi, koji ste naše gore list, obratite vašu cenj. pažnju: ovde se skreće za Niš, Skoplje, Sofiju, Solun, Atinu, Leskovac, Aleksandrupolis, Požegu, Carigrad, zemlje Magreba: promašite li ovo skretanje odoste u Zemun umesto ka Mediteranu!“
Pa Zakon o tišini: „Na svakom javnom mestu gde se službeno pušta muzika, klijenti imaju pravo na razdoblja tišine: u toku svakog sata, muzika mora biti isključena najmanje deset minuta. Sanitarni zahtev da se muzika dugoročnije utiša ili ugasi može podneti grupa od tri člana, ili pojedinac koji je stalni klijent toga kafića, autobusa, teretane etc.“
Biće mesta za barem još jedan zakon i jednu uredbu. Evo. Uredba o svojatanju: „Državni službenici ne smeju koristiti metafore u kojima će država izgledati kao njihova prćija (na pr.: ‘Ne dam im Srbiju, nisu je ničim zaslužili.’ Ili: ‘Ne dam Batu i Lončara makar se vi na trepavice postavili’. Uredbom se strogo preporučuje i takoreći nalaže upotreba reči ‘stanovništvo’ umesto reči ‘narod’, jer građani ne pripadaju svi istom narodu, makar ovaj bio većinski.’
Da.
Zakon o meri: „Državni funkcioneri dužni su da brinu prvenstveno o građanima koji su ih izabrali i koji ih izdržavaju. Iako su na čelu države skoro sami Srbi, njihova prva briga ne sme da bude Srbadija u rasejanju, nego se imaju starati o mešovitom stanovništvu unutar granica Srbije.
Kao što pojedinac misli da mu pripada rodbina kvalitetnija od ove koju ima, tako i vlastela smatra da zaslužuje bolje podanike, ali tako je kako je, i nijedan vlastelin nikada ne bi smeo da kaže kako su mu sebri svi do jednog lenji i nedostojni da budu u vlasništvu tako radišnog feudalca.
Izdržavana lica iz alineje 1. ne smeju gaziti propise u susednim državama, ne mogu preko državne granice odvoditi policajce prerušene u snimatelje, iako u tom delu susedne države Srbi imaju većinu. Licima se takođe preporučuje da izbegavaju reč ‘Crkva’ ako njome označavaju njima najdražu od ravnopravnih crkava i veroispovesti, jer time dovode vernike i kler drugih crkava u neravnopravan položaj. Uostalom, religija je hobi, i država ne bi trebalo da na crkvu troši ijedan dinar.“
Ah, koliko bi život (moj, u najmanju ruku) bio prijatniji uz nove propise, mada, i ovako neregulisan, prijatan je, zar ne?
