U Nišu smo, dakle, čuli (na žalost i videli) kako vrhovno biće intenzivno presipa iz šupljeg u prazno, prenemaže se, laže, cmizdri nad sobom, dramatizuje…
Nikakve veze to presipanje nema sa stvarnošću (a i kako bi kad je šuplje i kad je prazno), dok onima kojima se obraća sve teže to šuplje i to prazno prodaje kao ispunjenost i puninu.
Videli smo impresivnu brzinu kojom se, posle govora vrhovnog bića, veličanstveni skup raspršio.
Videli smo da ljudi pojma nemaju o čemu govori, pa su pogrešno odgovorili kad ih je pitalo da li funkcioneri SNS-a treba da pričaju s neistomišljenicima.
Ruku na srce, logika i smisao ostaju potpuno nemoćni pred onim ono što je vrhovno biće uspelo da izgovori za tih beskrajnih 45 minuta, pa se suvisao odgovor ni ne može očekivati.
Čuli smo ga da pominjao svoja široka pleća. I da se neki silan novac slio iz Evrope za njegovo rušenje, premda je ta Evropa super i mnogo ga ceni. I Putin ga ceni. Ceni ga i brat Si. U stvari nema nikoga ko ga ne obožava. I onaj Austrijanac, kako-se-beše-zove?
Sav taj svet koji je dovukao u Niš – a umeo je on i bolje – bio je smoren i ravnodušan prema njegovim frustracijama.
Protivrečno do bola
Ipak, ovde ne bi trebalo hitati sa zaključcima. U tom govoru besmislenom s gledišta logike i celine, on je svojim glasačima ponudio sve što oni žele da čuju.
Svako je mogao da štrpne ono što prepoznaje kao blisko ili važno. Onima koji ne vole Evropu ponudio je zlu Evropu. Onima koji nemaju ništa protiv Evrope ponudio je ono drugo, da ga svi cene.
I sve tako u protivrečnostima koje njegove glasače ne dotiču, te celina, logika i smisao, zapravo, nisu važni za one kojima se obraća.
U prvim reakcijama novinari i komentatori izdvojili su kao najvažniji momenat to što je Nenadležni poručio studentima da mu ne pada na pamet da ispuni njihove zahteve, a profesorima da, njega što se tiče, mogu da crknu.
Da li je, međutim, iko priseban pomislio, u najdubljem trenutku slabosti, da će Vučić da ispuni ijedan studentski zahtev? Naravno da nije. Kako da ispuni to studentsko političko remek-delo kada bi ga ispunjenje direktno optužilo?
Sve vreme je, upravo suprotno, ulagao ogromnu energiju da zahteve ne ispuni. I otkud sad toliko iznenađenje?
Nije, dakle, brutalno odbijanje zahteva bio trenutak iskrenosti. Niti deo intenziviranja nasilja. Ni nova pretnja. Nije čak ni izgubio živce. On je izgovorio ono što njegovo glasačko telo hoće da čuje.
Pred fajront
Ali, primetimo, nije to tako jednostavno. Iza ovoga što se usudio da izgovori nema više ničeg. Doterao je do duvatra i zaigrao vabank.
Drugim rečima, nema Vučić više ništa drugo da ponudi osim zapaljivih reči i nasilja. Doslovno ništa.
Fidel Kastro, recimo, zločinac više lige, ponudio je Kubancima zatočenima na ostrvskom koncentracionom logoru, makar kvalitetan i besplatan zdravstveni sistem. Ovaj ne nudi ništa jer je uništio sve.
A da, besplatan i očajan javni prevoz Beograđanima, evo, sad i Nišlijama, od juna, jula, kad li? Sumanuto.
Uz to, i njegovo glasačko telo je izmrcvareno. Bez energije, kao što smo videli, samo hoće da ga se pusti na miru.
Ostali su vrhovnom biću još njegovi vojnici, ali se linija fronta neprijatno razvukla. Razvukli je studenti, njihovi profesori i građani (dobro, i opozicija, barem ona koja ne cmizdri nad okolnošću da će izborni uslovi biti neregularni: naravno da će biti neregularni), pa sada, kako svedoči Željko Bodrožić, vojnik partije iz Kikinde skoknuo do obližnjeg Zaječara da cepa opozicione plakate. Šta bi majstore, gde ti je vojska iz Zaječara?
Najzad, premda ne i na poslednjem mestu. Naravno da ljude muči nestrpljenje, naravno da se nada i razočaranje smenjuju, naravno da umor obuzima, ali gotovo svaki gest vlasti izaziva žestok protivodgovor, pa je tako i sa studentskim skupom na drugom niškom trgu: tamo su se okupile samo Nišlije, a teško da ih je bilo manje od ljudi dovedenih ko zna sve otkud.
I Novi Sad istog dana: borba za političke zatvorenike. I suzdržana Subotica puna ljudi probuđene nade. I izvanredan govor Aleksandra Čučkovića, dekana Ekonomskog fakulteta u Subotici.
Zato se ovo ne može reći nežnije: duh je, majstore, slomio bocu u kojoj je bio zatočen. Nemaš ga više gde vratiti.
