Aleksandar Vučić je poražen čovek i to je stvar koja se mora uzeti u obzir prilikom tumačenja svakog njegovog poteza i izjave. Juče, 29. jula, demonstrirao je svoj poraz komentarišući dešavanja u Novom Pazaru na TV Informer. Rekao je predsednik, povodom pokušaja razbijanja studentske blokade na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru (DUNP): “Zgrada Državnog univerziteta u Novom Pazaru liči na brlog, ne želim da kažem ‘svinjac’ da ne bih nekoga verski uvredio.”
Loš fazon
Ima ona izreka koja kaže: u pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi. Vučić je obavio oba: u pobedi se i te kako poneo i uzneo. U porazu se ponižava, i to je ono što gledamo mesecima, svaki put kad nam pogled skrene ka njemu. U tom poniženju, pribegava najbednijim pokušajima duhovitosti, pa eto, Pazar, muslimani, ne jedu svinjetinu, evo on neće reći “svinjac”. Zaboravlja, nesretnik, u ovom svom moralno-političkom brodolomu, da mu humor nikad nije bio jača strana.
Humor i radikalština i inače ne idu ruku pod ruku, jer u radikalskim podešavanjima na koja se iz očaja Vučić vratio nema ničeg smešnog. Ali ima još nešto: svoje ogavne nacionalističke fore više nemaju kome da prodaju. Ljudi stoje zajedno, jedinstveni naspram samo jedne stvari: njegovog režima. Radikalska politika je poražena, od nje su ostali još samo restlovi, ružne uspomene i traume. A to ljudi više sebi ne žele i zato stoje, svi zajedno naspram ove vlasti.
Povampireni radikal
Od mnogih čudnih stvari koje je Vučić izgovarao, najveću pažnju javnosti izazvao je ovaj “brlog-svinjac”. Međutim, imao je još nekoliko bisera koje vredi pomenuti, kao prilog tezi da je ovaj političar, čak i kad je na vlasti, zapravo oduvek suštinski zaglavljen u mentalitetu gubitnika.
Prva je da eto on, trinaest godina nije rekao nijednu ružnu reč protiv Bošnjaka i muslimana. “Ni kao predsednik, ni kao premijer, ni kao potpredsednik Vlade”, reče Aleksandar Vučić, valjda da se priseti kako mu je nekad bilo lepo i šta je sve bio. U redu, Aleksandre, hajde, 13 godina nisi rekao ništa ružno (mada, i to se da proveriti i opovrgnuti). Ali, šta ćemo sa prethodnih 20 godina, pre ovih 13? Da ne vadimo sad iz arhiva, ne bi bilo kraja citiranju. Suština je da se 13 godina suzdržavao, ujedao za jezik, glumio i folirao. Nije lako, zaista, skoro deceniju i po gušiti sopstvenu suštinu. Niti je lako, niti je moguće, te baš zato sada onaj originalni, autentični Vučić radikal ponovo postaje vidljiv.
Vatra, voda i država
Druga bizarna tvrdnja koju je Vučić povodom dešavanja u Novom Pazaru izneo glasi: “Postoje tri stvari sa kojima niko nikada ne treba da se igra. To su vatra, voda i država.” Teško da je ova “duboka” misao ikog fascinirala, osim Dragana J. Vučićevića, pošto je, pre svega, teška besmislica, koja ne znači ništa. Jedino značenje iza ove budalaštine je to što Vučić sebe izjednačava sa državom.
Država Srbija nikad nije bila Vučić, a država je danas na svakom mestu gde su pobunjeni ljudi. Država je tamo gde ratni veterani dođu i kažu: “Mi ćemo vam čuvati decu.” Srbija je tamo gde građani Pazara glasaju za to da im ratni veterani čuvaju decu, gde dižu ruku za to, uprkos svim svojim pojedinačnim i kolektivnim traumama, gde dižući ruku i stojeći zajedno ljudi jedni drugima praštaju, u ime te dece, studenata koje treba štititi.
Država je tamo gde ljudi misle na budućnost, a Vučić je za ovih devet meseci bezbroj puta, iz svakog dela Srbije dobio poruku da on nije deo budućnosti.
A brlog? Brlog je u ćacilendu. I doslovno i metaforički. Jedino sa čime Vučić može da se izjednači i jeste taj ograđeni prostor u kom je sakupio smeće, fekalije i batinaše. Jedino što bismo mu poverovali jeste da kaže: “Brlog – to sam ja!
