Svetislav Basara: Hiperaktivnost i depresija
„Nije nepoznato, cenjeni publikume“, piše Basara u „Danasu“, „da hiperaktivnost pre ili kasnije završi u depresiji.“ Overlord Vučić jeste čovek posebnog kova, ali je ipak čovek, pa je na kraju i on podlegao demonu uninija. V čjom, dakle, bylo djelo? „Bliži mi se kraj“, tako je negde (ne znam tačno gde) tarabićevsko-proročanski izjavio prvi potpredsednik.
„Zato“, takođe je izjavio, „žurim da što više uradim.“ Potom se Overlord osvrnuo na ulogu našeg naroda u njegovim zlim slutnjama. Citiram po sećanju. Zna on, Vučić, kakav je naš narod. On, Vučić, voli naš narod najviše na svetu, ali od takvog se naroda dobru ne može nadati. Vučić nije zalazio u sitna crevca, u smislu da bi nam obznanio kakvu mu to opačinu sprema „naš narod“, ali je iz podteksta više nego jasno da smatra da mu „naš narod“ radi o glavi.
Kao što mislim da narodu, makar on bio i „naš“, nije pametno laskati i pripisivati mu – i to iz niskih pobuda, radi izbornih glasova – božanske atribute, isto tako mislim da nije u redu narodu pripisivati ni đavolska svojstva, a naročito ne ubilačke namere. Ono fakat, pučina je stoka jedna grdna, ali – stoka kao stoka – neorganizovano je to i nemoćno. Može biti da Overlordu neko radi o glavi – mnogima je stao na žulj – ali taj rad svakako nije opštenarodnog karaktera. Pa bi bilo jako pametno da Vučić – ako već ima neka saznanja o zaveri – prozove grupu ljudi mnogo manju od naroda ili da ćuti, jer ovako ostavlja loš utisak upravo na „naš narod“. A „naš narod“ će to u budućnosti svakako znati da ceni…“
Miloš Vasić: Skončavanje u jarku ili uz plot
Aleksandar Vučić pre neki dan je izjavio (dvaput u minut-dva!) da zna da će i kada (uskoro) „skončati“ jer da zna s kim živi: s narodom koji najviše voli, mada, eto… Nešto kasnije neki njegovi su počeli da pravdaju svoje apetite za vlašću u Beogradu potrebom da se glavni grad „upodobi“ ostatku države. Zanimljiv izbor reči: obe su kakvi-takvi arhaizmi, piše Vasić, takođe u „Danasu“.
Možda nekome, da počnemo od toga, „upodobljavanje“ zvuči bezazlenije od „protivzakonite otimačine“ ili (još gore) „verolomne izdaje“ na koju treba nagovoriti koalicionog partnera SPS, a koji partner drži u Beogradu „neupodobljenu“ vlast sa Demokratskom strankom. Slično se postupa i u slučaju Vojvodine, mada sa slabijim izgledima da se i tamo vlast „upodobi“, kako se čini.
To njihovo „upodobljavanje“ zapravo znači da im je dupe zinulo na sve i odmah, do poslednje stanice milicije i najmanjeg javnog preduzeća. Sve su to – da prosti vaše lice – radikalska posla i razmišljanja, bez obzira na „jevropejsku“ retoriku. Radikali su vazda bili isti: jedna centralna vlast, jedan vođa, nijedna lokalna samouprava da odudara od toga. Ako im uspe da sve „upodobe“, lokalni izbori više nam ne trebaju: sreski načelnici i „članovi kvarta“ (načelnici OUP-a i komandiri PS-a) postavljaće se iz Centra i kvit, kao u Nušićevo doba; nije da je danas mnogo drugačije, uostalom. Ali neke lokalne samouprave ipak biramo sami. „Upodobiti“ beogradsku lokalnu vlast znači – ovoga trenutka i sa ovom većinom Gradske skupštine – državni (ajde: gradski) udar; „ukidanje posredništva između Mene i naroda“, kako se izvoleo izraziti viteški kralj ujedinitelj 1929. godine. Optužite me slobodno za „đilasovštinu“; nevin sam. Reč je o nečemu drugome: poštovanju Ustava.
Što se, pak, Ace Vučića tiče, on bi zaista mogao da bira reči. Glagol „skončati“ u govornom jeziku opisuje nečiji uglavnom bedan kraj: „skončava“ se „uz plot“ ili „u jarku“; obično tako završe propaliteti i slični tragični marginalni likovi. Kad jedan Aleksandar Vučić počne tako nešto za sebe da sluti, to je nepromišljeno – u najmanju ruku. „Nemoj da slutiš!“, rekle bi babe, pljunule triput, prekrstile se i kucnule u drvo; „daleko bilo!“. Nije pametno slutiti; još manje to javno govoriti, pogotovo ako ste političar na vlasti. U tom, ovom, slučaju te slutnje ne samo što liče na tipično radikalsko prenemaganje, nego i bacaju na govornika izvesne sumnje…“
Vesna Pešić: De Gol i narodna posla
Vučić je, odgovarajući na pitanja novinara u vezi sa otporima, kojih će biti u najavljenoj ekonomskoj i sveukupnoj reformi, rekao da oseća odgovornost i dodao: „Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam.“
On je rekao da zato hoće što više posla da završi, da bi neko za 10, 15 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio.
„Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo„, rekao je Vučić.
Šta je smisao ovakve izjave? Ona ima nekoliko stavova, pogledajmo ih pojedinačno:
1. Prvi stav govori o tome da prvi potpredsednik vlade oseća odgovornost prema zemlji i građanima, što je pozitivno, ali to je dužnost svakog onog ko se prihvata tako visoke državne funkcije. No, već u sledećem stavu odgovornost prema zemlji i građanima svodi se na odgovornost prema svom narodu.
2. On taj narod dobro poznaje i voli ga najviše na svetu. Poznavanje naroda proizlazi iz poznavanja samog sebe, kao da je to jedno isto znanje. Poistovećivanje sopstva sa narodom potvrđuje da on pod narodom ne podrazumeva građane, nego isključivo srpski narod.
3. Poznavanje sebe i srpskog naroda vodi ga do iznenađujućeg zaključka da će on skončati od tog naroda koga voli i koji dobro poznaje. „Skončati“ očigledno znači njegovu smrt. Vučić zna i kako će da skonča, ali to ne otkriva. Ali zašto da skonča od naroda, kad on voli narod i narod voli njega?
4. Prvi potpredsednik vlade kaže da se jako žuri sa ekonomskom i celokupnom promenom, jer zna da mu se približilo „skončavanje“ tj. smrt. Pritom ne pokazuje u čemu se ogleda ta žurba, jer posmatrači stiču suprotan utisak, da se vladi i njemu ne žuri; prvu godinu je propustio za te velike reforme, rekonstrukcija je predugo trajala, nije bilo naznaka o žurbi. Naprotiv, kao da se razvlačilo, kao da vreme za Srbiju nije skupo.
5. Pošto zna da će „skončati“, on hoće da što više posla završi, da bi dobio pohvalu tj. „da bi neko za 10, 15 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio“, iz čega se zaključuje da on želi da lično bude tako memorisan – „da je nešto uradio“, ili, pošto koristi zamenicu neko, hoće da kaže da će neko ipak biti zabeležen da je nešto uradio, jer niko nije ništa uradio. Dakle, samo on.
Da li je ovo klasičan primer depresije, kojoj prethode grandioznost i megalomanski planovi. Pa onda tone u utučenost u kojoj mu se priviđa smrt. Kakve to veze ima sa narodom od čije će ruke stradati? Pa, nema nikakve.“
Dragoljub Žarković: „Ti si samo čovek“
U petak, na radnom ručku sa Aleksandrom Vučićem, u organizaciji Američke privredne komore, u beogradskom hotelu „Hajat“ pala mi je na um dobra ideja: želeo bih da budem Vučićev savetnik za brzu identifikaciju udvoričkog ponašanja…
Svako jutro bi, piše Žarković u „Blicu“, prvog potpredsednika vlade na stolu čekao podeblji izveštaj o javnim manifestacijama pomenutog ponašanja, nosiocima i vrstama udvorištva. Ja bih bio sličan onom što je u trijumfalnim povorkama kroz rimski Forum stajao na dvokolicama uz trijumfatora i govorio mu na uho „Ti si samo čovek!“
Bio bih neka vrsta „sigurne kuće“ za najpopularnijeg političara u Srbiji, kako ga ocenjuju agencije za rejting i svašta drugo, mada bi prvi izveštaj verovatno bio nadahnut temeljnom analizom anketa na osnovu kojih su došli do tako impresivnih rezultata Vučićeve popularnosti.
Mislim da bi ta vrsta „sigurne kuće“ bez zidova, prozora i vrata, krova i brave, kuća napravljena od dobronamernih analiza, bila od koristi i Aleksandru Vučiću. Zar i on sam nije novinarima, nakon pomenutog ručka, rekao:
„Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam… Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo.“
Sad se u srpskoj političkoj čaršiji nagađa, analizira i još više vrača na šta je konkretno Vučić mislio kada je to izjavio. Da li je mislio na onu trivijalnost da „ničija nije gorela do zore“, u smislu „ko bi gori, eto ga doli“ ili je, kako neki tvrde, ta izjava bila pokušaj đinđizacije Vučića u funkciji tragičkog reformatora u raljama reformama nesklonog naroda.
Ostaje, dakle, nejasno šta se to Vučiću „približilo“ mada sam uveren da je on mislio na pad popularnosti od trenutka kada ova vlada zbilja preduzme bolne reformske rezove uključujući i promenu penzionog sistema.
Nije otuda čudo da je potreba da se „promeni svest“ gotovo ušla u vladina dokumenta. Zato mislim da je uloga savetnika za brzu identifikaciju udvorištva, bio to ja ili neki ekspert iz belog sveta, mada je bolje da to obavlja naš čovek, zamajac od koga počinje „promena svesti“.
Mada, kad se stvar bolje pogleda, savetnik je malo. Morala bi to, s obzirom na stanje stvari, da bude čitava kancelarija.“
