Kao što je krajem prošle sedmice predsednik Aleksandar Vučić pobrojao pet celina mera koje bi trebalo da pomognu kosovskim Srbima i ojačaju prisustvo Srbije na Kosovu, tako je u nedelju na Vukovom saboru, ministar kulture Nikola Selaković najavio tri koraka koje će Ministarstvo za koje je nadležan početi da preduzima u cilju očuvanja ćirilice i srpskog jezika.
Napomenuo je da „briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula, već mera naše samosvesti i samopoštovanja, mera brige nas današnjih o budućnosti“, kao i da će se sve to sprovoditi „uz podršku predsednika Republike i Vlade Republike Srbije“.
Tri koraka
Tri koraka koja je najavio ministar su: nabavljanje isključivo dvoazbučne tastature, otkup za biblioteke samo knjiga koje su štampane ćirilicom i konkurs za dizajn ćiriličkih fontova koji će se deliti besplatno.
Sva tri koraka su, nazovimo to tako, čudna.
Dvoazbučna tastatura je nepotrebna zato što svako ko koristi kompjuter i mobilni telefon zna da kad god to hoće, može da izabere ćirilicu ili latinicu i – počne da piše. Dovoljan je klik na jednu jedinu komandu. Znači nema potrebe da na tipkama tastature budu slova oba pisma kako najavljuje Selaković da će biti od 1. januara.
Kako će to u praksi da izgleda, da li će na levoj strani tipke biti označeno ćiriličko slovo a na desnoj polovini latiničko? Ili obrnuto, da ćirilica bude desno? Da li će to promeniti samosvest korisnika kompjutera? Da li će početi proizvodnja novog tipa tastature?
Ministar Selaković bi morao da u skorijoj budućnosti sve ovo objasni.
Korist
O drugom koraku, o nameri da Ministarstvo kulture od izdavača, a za potrebe biblioteka i čitalaca, otkupljuje samo one knjige koje su objavljene ćiriličkim pismom, ne zna se šta bi čovek rekao, osim da ćirilica od toga neće imati neke vidne koristi, a država baš nikakve.
To je po raznim osnovama pogrešno. To je, između ostalog i sputavanje slobode izdavača da izabere pismo koje želi, ili koje je primerenije za ciljnu grupu kojoj je knjiga manjena. Zar ćete knjigu koja se bavi nekim važnim naučnim pitanjima štampati na ćirilici i onemogućiti stručnjacima koji čitaju samo latinicu da je koriste? Ili: zašto o jedinstvenim srpskim srednjovekovnim freskama ne bi mogli da čitaju ljudi latiničkog područja? Zar to nije sputavanje i ograničavanje dostignuća i vrednosti sopstvene države?
Na skupu koji je zimus održan u Narodnoj biblioteci Srbije zamereno je izdavačima da štampaju latiničke knjige isključivo zbog zarade. Kako bi ih, na primer, plasirali u Hrvatskoj. Šta je pogrešno u tome što srpski izdavači plasiraju svoje knjige u Hrvatsku? Ili što hoće da zarade, zar to nije dobro po celokupno izdavaštvo ove države?
Floskula
Treći korak, dizajniranje ćiriličkih fontova i ćirilica na poklon je nešto što postoji već 20 godina, a izmislili su ga i uspešno sprovode autori portala Tipometar. I to odlično znaju svi koje zanima ćirilica i tipografsko pismo uopšte. A moglo bi da zna i Ministarstvo kulture, pogotovo što je Tipometar učestvovao na mnogim njegovim konkursima, i što odavno predlaže razne korisne i delotvorne stvari po ćirilicu.
Ali, naravno da je ideja Ministarstva o besplatnim novim fontovima dobra, kao i da je dobro da se osim Tipometra time bavi još neko. Treba verovati da će za taj treći korak Ministarstvo odabrati ljude koji će biti svesni da je za dizajniranje bilo kog fonta na ovom svetu neophodno ogromno znanje iz raznih oblasti, a ne samo petica iz likovnog.
Ponovićemo, ministar kulture Nikola Selaković je naglasio da „briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula“. Kako doživljate ova njegova tri koraka?
