Tri srećna rođendana

Ima valjda nečega posebnog u tom maju kad ruže cvetaju, a Drug Tito slavi već 117. rođendan (29. u zaustavnom vremenu!): evo, baš tokom iste majske nedelje, čak tri bitne radio stanice na besmrtnoj SHS transverzali svečano & radno proslaviše jubileje… Gledano hronološki, a i sledeći trasu poslednjeg, najtužnijeg putovanja Plavog voza, u Ljubljani je Radio Študent proslavio 40 godina postojanja (umal’ da napišem poslovanja, ali RŠ zapravo ne posluje; to rade oni nizvodno…), zagrebački Radio 101 obeležio je 25 godina od rođenja u kolevci Studentskog doma na Savi, dočim se Radio B92 proveselio povodom svog dvadesetog rođendana. Čestitamo, čestitamo… Pa ti sad reci da sudbine ljudi „na ovim prostorima“ nisu isprepletene na razne takoreći mistično-kabalističke načine!

Ako malo pogledamo životni put ovih stanica, ako uporedimo ono od čega su krenule s ovim gde su sada, kanda će nam se kas’ti ponešto o naravi medijskih scena, ali bogme i vaskolikih društvenih konteks(a)ta u kojima slavljenici deluju. Iako daleko „najmatoriji“, Radio Študent je duhom blaženo najmlađi: počeo je kao underground, kao takav se razvijao i sticao ugled, i takav je do dan-danas. To znači da je RŠ bio i u komunizmu i u kapitalizmu, i u Jugoslaviji i u samostalnoj Sloveniji mala, suštinski neprofitabilna stanica, okrenuta ne nekoj publici „opšteg tipa“ nego specifičnoj, otvorenoj, rekao bih „elitnoj“, ali ta reč ume da ima i ona značenja koja u ovu priču nikako ne spadaju. Zapravo, RŠ je – radikalnije od na jugu mnogo poznatije Mladine – bio srce i duša bolje strane „slovenačkog proleća“, ne kao jedne dosadne nacionalističke priče o Nama Kulturnima i Njima Divljima, nego kao građansko-emancipatorske priče o ljudskim pravima i manjinskim kulturama – pri čemu „manjinsko“ ovde nije nešto „etničko“, nego je ono što se odupire diktatu duha i ukusa većine: od muzike (zvučni zid RŠ i dalje je napučen najradikalnijim rokenrolom, fri-džezom, alternativom svih vrsta…) preko umetnosti pa do svih mogućih potisnutih društvenih, supkulturnih ili životnostilskih praksi. Pogledajte divni film Želimira Žilnika Stara mašina iz 1988, u kojem je lepo uhvaćen deo tog konstitutivnog duha RŠ, i biće vam jasnije o čemu se radi. Ili se, uostalom, ulogujte na www.radiostudent.si, i konačno se izbavite od terora mediokritetske muzike i svih onih napornih dosadnjakovića koji bi stalno da vas nešto zabavljaju…

Radio 101 nastao je u vreme pozne komunističke „hrvatske šutnje“ kao „leva“ verzija jednog zapravo desnosredinskog agramerskog purgeraja, takav je bio i u socijalizmu, takav je suštinski ostao i docnije. Okej, i takav je znao da bude subverzivan i više nego koristan, i njegove zasluge niko pri zdravoj pameti neće dovoditi u sumnju; no, taj sveprisutni „desnosredinski“ duh, odveć podložan ugađanju klajnbirgerskim predrasudama, trajno ga je limitirao. Sve bojeći se bilo kakve sadržinske ili formalne, tj. političke ili (sup)kulturne „radikalnosti“, Radio 101 prečesto je dopuštao sebi da posegne čak i za vonjajućim populizmom, do ili preko granice primenjenog šovinizma. O tome su recidivnom patološkom poremećaju, raznim prigodama, odlično pisali razni relevantni hrvatski autori, od Borisa Budena preko Viktora Ivančića do Miljenka Jergovića.

Dobro, lako ćemo mi za njih Tamo Preko, nego deder gukni ti, Pančiću, štagod o devedes’dvojci?! Ne bojte se, evo je. B92 nastao je u sam osvit turbulentnih vremena, u svakom mogućem smislu: 1989. nagoveštavala je evropskom Istoku, oslobođenom iz sovjetskih kandžetina, bolje dane; Jugoslaviji, a Srbiji možda najviše (to jest: na najperverzniji, najzamorniji i najdugotrajniji način) nagoveštavala je samo nesreću. Istina, bilo je to i ono danas tako opevavano „doba Ante Markovića“, no to je bio samo jedan interregnum, jedna takoreći poluiluzija, ispod čijih su se zamamnih površinskih slojeva već uveliko oštrili noževi i podmazivale puške. „Revolucija ološa“ (S. Basara) uveliko je bila u toku u Srbiji (sa pokušajima njenog izvoza, jakako), ubrzo je izbio rat, i B92 se nekako po prirodi stvari našao na prvoj liniji antiratnog (i antinacionalističkog) fronta, ostajući na njoj do kraja. Razume se da je to ono što je i lokalno i globalno proslavilo B92, a ne opskurne noćne emisije o, šta ja znam, BG andergraundu; pa ipak: jedno zapravo nije moglo bez drugog, bio je to najprirodniji mogući amalgam, nešto kao dnevna i noćna strana jednog te istog uma, bazično zajedničkog osećanja sveta.

Šta se dešava od 2000. do danas? Na kičmi radija nastala je televizija (koja, osim dva-tri časna ostrvceta, nije dostojna komentara), tu je web, izdavačka delatnost (takođe prigodno komercijalizovana, ali taktično, oprezno i ne bez izuzetaka) i štošta još. Prosto kazano: B92 postao je korporacija. Radio 101 je težio tome, ali nije sasvim uspeo; Radio Študentu to nije padalo na pamet (God bless him!). Šta znači biti medijska korporacija, pa još u Srbiji? To nužno znači trajno naseljavanje u stajaćim vodama mejnstrima. Da li treba psovati B92 zbog toga? Tja, sve zavisi od ugla gledanja. Neko će reći da je to tek normalno odrastanje, proširenje područja borbe, nešto kao kada Vidić ode u Mančester – neće valjda da istruli u rahmetli Zvezdi ili tako negde?! – ili kada Sonic Youth potpiše ugovor za Geffen. Da, ali Sonic Youth i za Geffen snimaju albume Sonic Youth – nisu postali Duran Duran…

Eto paradoksa za danas: RŠ je ostao nekako „socijalistički“, kao da je i dalje 1983, i to delujući usred zemlje koja je u „kapitalističkim grotlima“ EU i NATO; B92 danas je jedna japijevska korporacija sa „pankerskim“ korenima (kojih ćemo se, jelte, rado sećati na povremenim jubilarnim retro dernecima, ali ćemo ipak sutradan posezati za našim zlatnim karticama…), a sve to u zemlji gde odavno nema ni panka, ni japija, ni kapitalizma – osim u karikaturalnoj varijanti a la Bora Grbavi ili Bogoljub od Peći. Pa vi sad vidite šta sve to znači i šta nam to govori – o svima nama, ne o B92 & co. A ja odo’ da preslušam novi Sonic Youth. Na Študentu, gde bih?!