Najmasovnija istorijska žrtva u Srbiji je detalj.
Izgladnjivan je više od jednog veka i konačno zadavljen u nekoj guduri u maglama vremena i mitova, grubim jutanim kanapom od džakova za žito, a negde i kožnim opasačem sa alkicama za bombe.
Prve žrtve susreta ideje s masom su detalj i nijansa. U populističko-verničkim diskursima, kakvi preovlađuju kod nas, dugotrajnim i intenzivnim treningom koji nam je nametnut političkom i medijskom sferom, izgubi se sposobnost preciznog izlaganja i razgovora. Mi nemamo kulturu preciznosti argumenta i kogentnosti izlaganja u našim javnim i privatnim debatama. Artikulacija misli i njihovo pakovanje u specifične, jasne i logične rečenice bole nas kao zatvor od previše barenih jaja iz dosadnih kasarnskih doručaka.
I ovlašni pregled našeg medijskog mulja, prevashodno jutarnjih i večernjih TV programa u kojima se šepure razni intelektualci opšte prakse i analitičari bez analitičkih aparata, naježi kožu mislećeg stvorenja. Opštost caruje. Izlizane fraze klize s jezika ko ‘ladno pivo. Preovlađuju dve škole mutljavina: tapaciranje rečenica kompresovanom maglom u jastučiće besmisla je jedna, kreirajući na taj način naduvani dušek na kome sujetni analitičar može komotno da se ispruži, bez straha da će potonuti u bilo kakvu dubinu svoje teme.
Druga je busanje u grudi velikim lirskim konceptima i našim raznim „najskupljim rečima“, harmonikašenje i guslarenje epskim vrhuncima naših mitova na kojima je vazduh toliko razređen da se čovek prosto zagrcne, da mu se disanje ubrza i srce podivlja. Nema se tu vremena za analize; a i dosadne su. U mitomaniji, detalj je zamenjen opštom emocijom, svetlo toplotom, mirni racio beslovesnom epskom ustreptalošću.
U obe škole nema analize koja bi izdržala detalje, posebno na prokletstvu koje se zove televizija, koja detalje ne dozvoljava već i po svojoj bazičnoj epistemologiji fragmentiranosti, kratkoće, sloganstva, zabavnosti i površnosti.
Nekoliko je razloga za ovu tragičnu situaciju.
Jedan je smrt ili koma kvalitetnih medija, gde čak i iskrena borba za istinu i bolju sadašnjost često nije praćena i odgovarajućim medijskim i pripovedačkim treningom koji bi tu borbu ojačao. Dobra namera, sa slabim mišićima.
Drugi razlog je korist. Preciznost je životno važna u jednom društvu, jer je najbolja zamena za istinu, kada je do ove teško doći. Preciznost je, međutim, opasna. Zato je populisti izbegavaju. Preciznost otkriva i daje tačku za argumentovan napad. Opštost je energetski štit kojim se brane mutivode, njihovo toplo energetsko polje za otklizavanje argumenata.
Treći razlog je nepoželjnost. Preciznost i detalj su u društvima autoriteta iritantni, izazovni i uvredljivi. U autoritarnim sredinama se veruje na reč, na ličnost, na funkciju, detalji koji dovode u pitanje sve to su nepoželjni. Zato analitičko i kritičko razmišljanje ne učimo u školi, niti se neguje u medijima. Ne neguje se ni u porodici, jer je i u njima dogovor, nasuprot naređenjima, anomalija.
Deca koja insistiraju na logici su bezobrazna; detalj uvek gubi od šamara, nijansa se uvek davi u podsmehu. Zato mi razmišljamo u binarnim formulama, u dihotomijama, bilo da su crno-bele ili crveno-bele, mada je većina njih samo crna-crna. Seksu dozvoljavamo pedeset nijansi, ali društvenoj konverzaciji samo jednu, onu našu; ostale su, ionako, bezvredne.
I, naravno, prokletstvo koje se zove televizija…
Ubistvom detalja i nijanse, postali smo nesposobni da pričamo, i međusobno i sa svetom; posebno ovo drugo, jer nas skupo košta, već decenijama. Kada smo argument zamenili maglom i emocijom, dobili smo jednu beskrajnu platformu za obećavanje i svađu, u isto vreme. Ta platforma je vanvremenska, baš zato što nema specifičnosti; sve je moguće, ništa nije moguće, sve se može obećati, ništa nije moguće dokazati, sve je bilo, sve može da bude, sve je istina, ništa nije istina, sve se razume, ništa se ne razume, u sve se veruje, ni u šta se ne veruje…
Neće nas u budućnost odvesti, niti će nas u njoj spasiti, opšta fraza ili nemušti apsolut. Spasiće nas detalj i nijansa. Dve najskuplje srpske reči…
