Porazi potopljeni u ćutanje: Šta bi s Crnogorcima i Mladićem
Kad sam u nekoj anketi, povodom prve godišnjice vlade Vojislava Koštunice, ovu ocenio dobrom, jakom trojkom, maltene su me izbacili iz boljih beogradskih kuća, tim pre što su oni koji su tada krili da su Koštuničini, citirali javno ovu moju ocenu i širili je naokolo s većim uverenjem od onog s kojim sam je ja izrekao.
Sad slušam, povodom hiljadu dana Koštuničine vlade, manjinske na više načina, a ne samo u tehničkom smislu, kako tu vladu dobro ocenjuju čak i najljući politički protivnici, osim, naravno, onih koji ne vide ništa osim sebe, a svet mere samo po sebi i još se nadaju da je to dovoljno da se preskoči onih famoznih pet odsto cenzusa, kao da je ta minimalna podrška dovoljan kapital da se plati cena promene srpskog društva, politike i toka istorije.
Koštunica je, naravno, imao teške poraze, ali ih je utopio u neku vrstu kolektivne ćutnje o njima. Samo dva primera, za ovu priliku. Zalegao je više nego što je pragmatizam dozvoljavao za očuvanje politički bastardne zajednice Srbije i Crne Gore, a ne vidim da mu to sad neko spočitava u jeku izborne kampanje. Obrukao se s Mladićem i onim obećanjem da će do nekog roka ovaj biti izručen Hagu, ali odnekud Mladić nije izborna tema koju bi bilo koja stranka s parlamentarnim pretenzijama potezala pre nego što s njim bude i sama suočena.
Sad svi tvrde da su s Koštunicom dobili više nego što su se nadali, mada ruku na srce i nismo dobili nešto posebno vredno, osim što smo se uverili u ono što sam oduvek tvrdio, da čovek koji je proglašavan za truta, spavača, mrtvo puvalo i vezanu vreću, nije ništa od toga i da u dugim nesanim noćima smišlja potez više od onih koji se predstavljaju kao njegovi politički protivnici. Usudio bih se da kažem da je on veliki tehničar vlasti, nešto kao Kule Aćimović, zvezdina „desetka“ koja je držala loptu u nogama, imala nisko dupe, tj. težište, pa su ga protivnici badava tukli po nogama i nisu mogli da ga sruše. Onda bi poslao pas Draganu Džajiću, ovaj bi bljesnuo po krilu, pogodio Lazarevića u glavu i to je bilo – to.
Neprikosnovenost u širokom rasponu: Narodnjaci ostaju u igri
Tako se i sada, čitalac to primećuje, u svim kombinacijama oko sastava nove vlade Koštunica ne zaobilazi, jer se vešto pozicionirao na sredini terena, da ostanem pri fudbalskim analogijama, odakle ima najbolji pregled terena i igre i određuje kome će da doda loptu. Politički novogovor opisuje to kao veliki „koalicioni potencijal“ i usudio bih se da kažem da Koštunica jedini sigurno neće biti poražen na ovim izborima. Svi drugi mogu da izgube. Radikali da padnu ispod 30 odsto podrške u biračkom telu. Ambiciozne demokrate Borisa Tadića da gledaju u leđa Koštunici. Ostali da ostanu ispod cenzusa. Jedino narodnjačka koalicija kojoj pre hiljadu dana niko nije davao šanse da ostane na vlasti duže od dvesta dana nije u opasnosti da bude uzdrmana sve i da osvoji glasove u širokom rasponu, od jedva 17 do 25 odsto biračkog tela koje se 21. januara pojavi pred glasačkom kutijom. Hoću reći da ništa nije sigurno osim da niko neće moći da sastavi vladu bez Koštunice i njegovih, što se njima verovatno dopada, ali ne mora nužno i nama ostalima. Lično bih voleo da je ova vlada odlučnija u reformisanju ekonomske i socijalne strukture društva, da je ušla u posao privatizacije glomaznog i monopolskog javnog sektora, da je efikasnije očistila pravosudni sistem, obezbedila mehanizme civilne kontrole nad službama bezbednosti, privela Srbiju uljudnijem ponašanju, pa i bez formalne pristupnice sporazumu o pridruživanju s Evropskom unijom, da unutrašnji politički dijalog o Kosovu bude iskreniji, da je nešto više i blagovremenije poradila na otvaranju granica za građane i robu koja se ovde proizvodi… Spisak bi mogao biti i znatno duži, ali to ni sada ne menja ocenu koju sam dao onda – jaka trojka.
Dribling na malom postoru: Kako sastaviti novu vladu
Izborna kampanja ulazi u završnicu. Nekako sam slutio da će se sada ponovo otkrivati ko je ubio Zorana Đinđića (Nebojša Čović u intervjuu „Blicu“ od utorka 9. januara), da ćemo uskoro saznati s dokazima, slabim dokazima i najpre i najčešće s nikakvim dokazima ko je koga pokrao, ko se s kim švaleriše, ko je mutio s narodnim parama i sve ostalo što se izgovara u grčevitom pokušaju da se ostane ili dočepa političkog sedla.
Ovo je, u suštini, poslednji krug velikih privatizacionih transfera državne imovine, krupnih i lukrativnih poslova, i ko sada ispadne iz igre otpašće i od kase, a naredni izbori u Srbiji biće dosadni, kako prognozira Jelica Minić, naučni saradnik u beogradskom Institutu ekonomskih nauka, a na tribini s koje izvode objavljujemo u ovom broju „Vremena“ (strana 30).
Dugotrajna izborna kampanja melje ljude i melje i medije, priče i komentari se ponavljaju, verujte mi na reč, i kao da svi jedva čekamo objavu rezultata u noći između 21. i 22. januara. Nevolja je u tome što će nevolje tek tada početi jer će sastavljanje vlade u senci Ahtisarijevog papira o Kosovu biti nešto kao prevrtanje one famozne Rubikove kocke, gde se rešenje uvek izmiče za jedno polje i jednu boju.
Već sam negde prognozirao da je sasvim mogućno da Srbija umesto nove vlade ima nove izbore, tim pre što sada postoji ustavni rok za sastavljanje kabineta. Ne bi bilo veliko iznenađenje da Koštunica ponovo sastavi manjinsku vladu, ali će ocena takvog kabineta biti sigurno niža nego ove ocene što se sada daju. Takav oblik vladanja je limitiran i uslovljen s više kompromisa nego što je zdravo za politički život. Srbija je pod Koštunicom obezbedila najpre predah i jednu vrstu stabilnosti, posle loma zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, ali to nije dovoljno za novi vladalački ciklus. Sbiji je potreban iskorak. Neko ko centrira, neko ko daje gol, a ne samo ovaj što neumorno vrti loptu i nema kom da je doda.
