Danima sam na putu, amo-tamo po prostranstvima jedne pokojnice kojoj je poneko i ovog 29. novembra slavio rođendan. Utorak je uveče i napokon, evo, jezdim ka Beogradu, a čuda moderne tehnologije (šta izmisli Nemac!) omogućavaju mi da pišem kolumnu i u autobusu, klackajući se niz put bivšeg bratstva i još bivšijeg jedinstva. Ali, o čemu uopšte pisati iz perspektive putnika, a da to ne bude putopis? Zar o lokalnim smaranjima iz kruga dvojke, ili malo šire? To će me ionako (do)čekati kod kuće. Nemam za to ni volje ni snage, a deadline se opasno bliži, znam bar jednog trudbenika Mišarske 12 koji se već nervozno vrpolji u stolici bogoradajući da gde je ta prokleta kolumna đuture sa prokletim kolumnistom, utoliko nervoznije što mu sada više ne dadu ni cigar da zapali…
Ako vam prvi pasus ovog teksta liči na nekakav reality show, na direktan prenos inače umereno neuzbudljivog života jednog kolumniste, ne mogu vas kriviti. No, uostalom, nije li to tako trendy? Voajerstvo je postalo najrašireniji, samim tim i najlegitimniji od svih legitimnih načina života, to jest, voajerstvo je „pasivna“ varijanta onoga što se u „aktivnoj“ verziji zove i egzibicionizam. A sve to se, sa obeju strana zamišljenog recepcijskog kanala, uglavnom svodi na razne forme simboličkog i doslovnog razgolićavanja: kako da nešto što je „skriveno“ otkrijemo i učinimo javnim, takoreći opštim dobrom. Samo, gle, zamašna većina otkrivenog ne vredi ni pišljiva boba; tek primera radi, zar je vas, dragog čitaoca i još dražu čitateljku, uopšte briga gde i kada ja pišem ovaj tekst?! Jok, more (op. cit. Basara S.).
Kako ste osoba od pameti i ukusa, pogodili ste i sami na šta ciljam: šifra Wikileaks. Malopre sam na radiju čuo da je uhapšen famozni Džulijan Asanž, onaj australijski gik & frik koji je (valjda) zakuvao svu ovu pometnju s američkim i drugim diplomatskim procurotinama, a od koje ovih dana ne može da se živi, i to toliko da je pred njom u duboku senku pala čak i obznana agencije NASA sa kakvim-takvim dokazom o postojanju izvanzemaljskog života. Štaviše, odmah se pojavila teorija zavere, garant sa bezbroj pristalica i vernika, da su to sa onim bakterijama koje papaju arsenik, bez starih čipki, i to im čini dobro, pokvareni Ameri pustili baš sad (ha!) samo zato da skrenu pažnju sveta sa svojih indiskrecija. Mada, jakako, već postoji i obrnuta teorija zavere: da neki zli i strašni Centri Moći zamajavaju svet bezvrednim i beznačajnim Wikileaksom ne bi li zabašurili jedan, jelte, prelomni trenutak u kosmičkom samorazumevanju ljudske rase. Šta je od toga istina? Tjah, the truth is out there.
Zapravo, sve vreme pokušavam da vam se ispovedim, da priznam svoju strašnu tajnu: mene cela ta Wikileaks-fertutma ostavlja savršeno ravnodušnim (doktore, da li je to normalno?). Ni jednog trenutka ne uspevam da osetim makar i najslabiji poriv iskrene radoznalosti, koji bi me terao da prekopavam po ovim „otkrićima“, uglavnom sa teritorije trača, opštih mesta i manje ili više umešnog prežvakavanja odavno znanih i objavljenih čionjenica. Ima, dakako, i koječega što, recimo, nije bilo „poznato“, ali je to mahom savršeno beznačajno, osim za patološke voajere, bilo političke ili neke druge sorte. Dakako, osećanje dužnosti (smatra se da spada u uzuse mog posla da „budem u toku“) nateralo me je da se wiki-dokumentima ipak malko pozabavim, ali što sam više odmicao u bavljenju njima, to je samo jačalo moje osećanje da sve to zajedno ne vredi ni koliko odgrizak trule jabuke zaglavljen u sveže upotrebljenoj WC šolji s neispravnim vodokotlićem. Ako sam, hm, bio dovoljno jasan.
Opet, da se razumemo, nije tema ovog teksta ni famozni Wikileaks, ni njegovi „pacijenti“ koji pune stranice novina. Ma, uopšte nisu. Sve njih negde svrbi, pa se češu. Ono što me uvek iznova fascinira jeste publika: neizbrojni milioni ljudi koji s ganutljivom naivnošću onih koji se upinju da ne budu naivni tvrdo veruju kako je sve što oko sebe vide i čuju manje-više privid, a kako se u Pravoj Stvarnosti događa nešto sasvim drugo, ali neki Zli Ljudi, koji su pri tome jaaaako moćni i fenomenalno povezani, sprečavaju nas, obične i poštene čovečuljke, da do te Istine dođemo. Ko je i zašto, na primer, ubio Ulofa Palmea, Kenedija, Zorana Đinđića, Anu Lind? Nikada nećemo saznati. Podrazumeva se da su „zvanične verzije“ bilo kojeg događaja ili istorijskog procesa tu samo zato da slude i dezorijentišu čestitog insana, ma koliko naizgled bile dobro potkrepljene. Milošević je, dakako, bio „američki čovek“, a najjači dokaz u prilog autentičnosti te teorije upravo je u njenom posvemašnjem idiotizmu i vrištećoj apsurdnosti. A Tito – ko li tek beše taj? Znamo pouzdano samo da nije bio sin Franje iz Kumrovca i Marije iz Podsrede, jer nam je ta (istinita) priča naprosto odviše banalna: lepše nam zvuči da je bio, šta znam, ruski obaveštajac sa lažiranom prošlošću, a možda čak i Marsovac infiltriran među Zemljane, warum nicht.
Nisam baš neki „istraživački novinar“ (doduše, nije niko; to je samo jedna trivijalna i dosadna zanatska automistifikacija, ali ovu indiskreciju vam ja nisam dojavio!), ali pošto pišem za novine i poznajem svakakav svet, „obični“ ljudi iz mog okruženja žive u čvrstom ubeđenju kako ja znam šta se stvarno dešava u ovoj zemlji, i kakav je stvarno ko od ljudi koji je vode ili su na bilo kooji način u njoj poznati i uticajni. Ali sam, eto, bakcuz pa neću da im kažem, da znaju i oni. Pokušavao sam da demontiram taj sklop žilavih sujeverica, ali nije išlo. Više će mi ljudi poverovati ako im poverim da je Tadić zapravo Kinez visok oko metar i šezdeset koji govori s jakim estonskim naglaskom i hoda kao da je bio funkcioner Ministarstva blesavog hoda nego ako im kažem da me je svo moje „iskustvo“, životno i profesionalno, naučilo samo tome da bića, stvari i pojave, u ogroooooomnoj većini slučajeva, jesu baš onakve kakvima izgledaju, pa bilo to dobro ili loše. I da Velika Tajna najčešće ne postoji, baš kao ni zavere, tajna društva, svemoćne Službe koje kontrolišu kad je ko gde prdnuo, a kad je stisnuo, i sve u tom stilu.
A kakve sve to veze ima s Wikileaksom? O, ima, još kakve: sve je to isto, samo na globalnom, samim tim i nekako glamuroznom nivou. U vreme globalizacije, i palanka se univerzalizuje.
