– Alo, dobar dan, Ljubomir Živkov je ovde, sportski novinar nedeljnika „Vreme“…
– Daa?…
– Hteo sam sa gospodinom Jeremićem da se dogovorim oko intervjua…
– Kako rekoste da se zovete? Živković…
– Živko-v!
– … ostavite nam broj vašeg mobilnog pa će vam se šef javiti ili neko od nas…
&
Proteklo bi dosta vode slivom Dunava, ministar bi imao važnija posla, ja bih bio dosadan i jednog lepog dana bi mi se, da zaštiti malo svoje ljudstvo od moga ljubaznog harrasmenta, lično on javio:
– Dobar dan, Jeremić je ovde, MIP, uporni ste…
– Hteo bih da vas intervjuišem za „Vreme“, ali nije ništa o Kosovu, naprotiv, nije ni naprotiv…
– Na šta ciljate…?
– Pa na vaše predsednikovanje teniskim udruženjem…
– Je li?! Otkad se vi to zanimate za tenis?
– Otkad i vi, i ja sam brzo postao tenis addict…
– Onda me razumete, Roland Garros je u toku, dok Nole tu ne primi pehar, nema šanse da se vidim sa vama, niti bilo kime iz Ujedinjenih nacija, posle toga se svi mi iz UTPS-a odmaramo, pa počinjemo pripreme za naredni turnir…
– Kako hoćete, gospodine ministre, ako nemate vremena za intervju, ja ću ga izmisliti. Iskreno, meni je ovo drugo još prijatnije, a vi pogledajte pa u demantiju recite koliko sam imao pogodaka, a? Fair enough?!
&
– Gospodine ministre, imamo Teniski savez Srbije na čijem je čelu Boba Živojinović, to je savez koji iz budžeta Republike Srbije dobija novac i štošta drugo…
– Daa?…
– Pa nije li Udruženje teniskih profesionalaca zapravo nevladina organizacija?!
– Može se i tako shvatiti, ali Republika Srbija finansira i nevladine organizacije…
– Vi ne osećate da je nešto falš kad član Vlade predsedava nevladinom organizacijom?!
– A gde bih drugde bio predsednik? U stranci sam konkurisao za potpredsednika, oni kojima moja iskrena borba za Kosovo nije u interesu udesili su da dobijem smešno malo glasova…
– Ovde ste odabrani jednoglasno? Glasom Noletovog strica, otac je Srđan, stric beše?…
– Goran, Goran! To je stvar opšte kulture danas!
– Jeste… Mati Dijana, otac Srđan, stric Goran… Zemljo, otvori se, ne znam kako mu se braća zovu, neka budu „mala braća“…
– Đorđe i Marko! Sveti Georgije ubija aždaju, Marko poznaje očinu sablju, Srbine!!!
– Ma, šalio sam se, na internetu sam ukucao „Noletova braća“, pojavilo se sve živo, „Noletova devojka“, „Noletova jahta“, čak i „Noletova tetka“, kao da Gogolj rukovodi Guglom… Nego me kopka kako ste se upoznali sa Noletom i kako ste shvatili da ne možete jedan bez drugog – obojica ste već imali sjajne karijere…
– Znate kako se kaže ono, para na paru ide, sa slavom je isto, slava na slavu ide, kako su se upoznali Klinton i Barbara Strejsend, Tadić i Robert de Niro, Dačić i Adrijana Lima?… Slavnim ljudima treba neko ko je šampion u nekoj drugoj oblasti…
– I tako ste vi ustrebali Đokoviću… Gde ste se prvi put videli, sreli ste ga u nekoj od zemalja koje ste sprečavali da priznaju nezavisnost Kosova ili…
– Prvi sam mu čestitao kad je dobio Orden Svetog Save i to ga je dirnulo, on je tvrd na suzu, ali kad je mene ugledao…
– Ali to je bilo nedavno! Kako je čestitka prerasla u predsednikovanje NGO-om?
– To pitajte porodicu Đoković, i naravno, ravnopravne druge tenisere koji su isto u Udruženju…
– Znači, Tipsarević, Troicki, trener Obradović bili su opčinjeni vašim uspehom u borbi za Kosovo i pomislili su da biste isto tako neumorno obilazili zemljinu kuglu šireći istinu o porodici Đoković…
– Zašto ne i to? Varka je da se sve može rešiti depešama i demaršima, lično prisustvo je zakon…
– Zato ste putovali u Rim? O svom trošku? Na račun MIP-a? Ili vam je kartu platilo fraternity Đoković, tj. UTPS?!
– Zar takve banalnosti zanimaju vaše čitaoce?
– Pa sve što ide u novine trivijalno je, naravno da ih zanima… Kad sam vas video u Rimu, osetio sam se kao na testu: zaokruži predmet koji ne pripada skupu… Ne ljutite se? Delovali ste kao onaj begunac kod Hičkoka koji se umeša u publiku, pa dok svi na tribinama pogledom lopticu levo-desno, on sedi jedini gledajući netremice nepomično tamo odakle njemu preti opasnost…
– Mogu reći da vas utisak vara, tenis volim i igram odmalena, dobrotvorno sam kod dobrotvorećih Đokovića igrao i mali fudbal…
– Drago mi je što ste srušili mit da je predsednik Tadić jedini sportista u celoj vašoj partiji… On je sa stricem – sad znam: Goranom! – putovao po Crnoj Gori, posetili su rodbinu kojoj je predstojao popis, ali dok vašem partijskom šefu imponuje i stric, vi ste se brzometno sprijateljili sa samim Noletom, video sam vas čini mi se i u svlačionici…
– Pa ja sam neznatno stariji od Noleta, a sve što je srpsko nije mi strano…
– Verujem, priredili ste mu kraljevsko rođendansko slavlje u Parizu, ambasada mora da je ustupila samo baštu i escajg – sve je platila NVO na čijem ste čelu?!…
– To vidite tamo sa atašeom za kulturu, atašeom za sport i atašeom za veru…
– Dobro, videću, ali moram još ovo da kažem, neću objaviti ako vi ne autorizujete: vi ste kao karijerist (što nije ništa postidno, dapače) ginuli za Kosovo, pošto se to izdušilo, pronašli ste drugi mit, odlučili ste da se srodite što više sa tom drugom svetinjom, zar ne? Šta Srbi najviše vole?! Kosovo, Svetog Savu i Novaka Đokovića, so, odlučili ste da postanete neophodni sastojak i makar prividni katalizator Noletovog uspeha…
– Izvinite, moram da se javim, ćao Nole, ćao care, mogu da pričam naravno, sam sam, dobio si moj mejl o Gaskeovim slabim tačkama, dolazim u Pariz, naravno da dolazim, imam neiskorišćenih dvanaest dana bolovanja iz prošle godine!
