Ima trenutaka kad čovek mora da se svečano obuče, sviđalo mu se to ili ne. „Crkveno i mrtveno“ zovu seljaci svoje jedino crno odelo, ali to je sirotinjski pristup. Ozbiljan muškarac mora da bude u stanju da se pojavi u određenim okolnostima obučen tako da ne izazove baš skandal. Crno odelo prolazi uvek: sa crnom kravatom – pa makar i kupljenom bilo gde, sintetičkom – za pogreb (kravata se posle baci); crne čarape idu prirodno i obavezno; bela košulja za takve prilike preporučuje se. To crno odelo prolazi uvek; ako je još i očigledno kvalitetno – utoliko bolje. Kravate se menjaju zavisno od prilike, ali uz poštovanje elementarnog ukusa: ništa drečavo, nikakve „arkanovke“ sa palmama i cvećem; prigušeno jednobojne su najbolje. Košulja može biti – zavisno od prilike – i svetlo ili tamno plava, svetlo siva, ali nikako napadne boje. Odozgo ide pristojan mantil ili zimski kaput i šešir tamne boje, ako je vreme takvo. Tako obučeni provukli ste se svuda.
Ima, međutim, prilika gde to ne prolazi: ono kada na pozivnici piše „večernje odelo, minijature odlikovanja, bela kravata“ i već te perverzije. Pametan čovek to će izbeći – ako može. Ako ne može, iznajmiće smoking. Ko bi normalan imao dva-tri smokinga za dvaput godišnje? Lako je uniformisanim licima: oni fasuju svečane uniforme i mirni su sve dok im stomaci ne počnu da zatežu dugmad, što smo viđali kod naših generala. Običan civil mora da se snalazi. Tu dolazimo do smokinga, što je nejasan naziv za potpuno jasnu pojavu: večernji sako koji nije frak. Originalno ime je američko, kao i izum: tuxedo, skraćeno tux.
Tu je sada potrebna istorijska digresija, koju dugujemo Ralfu di Đenaru, kolumnisti njujorškog „Tajmsa“. Reč tuxedo dugujemo milionerskoj porodici Lorilard, trgovcima duvanom (uzgred), koji su krajem XIX veka osnovali prvi country club Tuxedo kod Njujorka. Njihov dični potomak Grizvold prvi se 1886. usudio da obuče „frak bez repova“ – na kratkotrajno užasavanje viktorijanski nastrojene gospode. Amerikanci, uvek skloni praktičnim novotarijama, prihvatili su tu modu i tako je do danas. Postoji, kaže Di Đenaro, teorija koja drži da su repove s fraka uklonili kockari iz Monte Karla, jer da su im smetali oko ruleta, ali ta teorija nije pouzdana. Kao i uvek konzervativne, engleske više klase prezrele su američko ime i od njih imamo tu smešnu reč „smoking“, koja s pušenjem nema veze. U međuvremenu su nezaustavljivi i obezoružavajuće svakog ukusa lišeni Amerikanci te smokinge počeli da nose u svim mogućim bojama. Među svetom od nekog ukusa zadržale su se crna, bela i krem boja; prostaci (rednecks) mirno će obući smoking boje limuna, vanile, ljubičice, podnevnog neba itd. Uz smoking ide leptir-mašna (to je ono što nose još samo Ivan Tasovac i poneki zatucani provincijski advokati), ona prava koju – čikam vas – vežite ako umete. Ona gotova koja se samo zakači na kragnu od košulje ne računa se. Ispod idu crne (bolje teget) pantalone bez manžetni i pristojne crne cipele; nikako bele! Kragna smokinga nema revere, nego je raglanskog tipa; mangupi nose i beli svileni šal, ali to je već na ivici preterivanja. Tako je frak konačno ispao iz mode, osim kod gospodina Tarane iz Mek Manusovog stripa (ko se toga seća), uz cilindar, bele kamašne i obavezni štap sa srebrnom drškom (bodež u štapu je po posebnoj narudžbini). Frak još nose neki dirigenti i ozbiljni muzičari, bolji pogrebnici i poneki šef sale u zaostalim zemljama poput Engleske.
Smoking se, inače, iznajmljuje, kao što smo rekli. Tako me je jednom snašlo da budem pratilac mladoženje na bogataškoj svadbi u Los Anđelesu, pa smo iznajmili smokinge. Na svu moju sreću, jer sam vitak i atletski građeni dugonogi lepotan, stao sam odmah u njega. Ostatak svadbe morao je da čeka dok šnajderi ne poprave kroj. Kad smo se ukazali, takvi picnuti u smokinge, leptir-mašne i ostalo, etnički i rasno izmešani (mladoženja Japanac, par Latinosa, crnac i vaš izveštač), izgledali smo kao da smo izašli iz tada čuvenog filma Scarface. To sam im i rekao, pa su se umereno uvredili, ali ih je prošlo.
Nego da se vratimo našoj stvarnosti, kako se to nekada, za vakta dijalektičkog materijalizma, zvalo. Uz svako svečano oblačenje ide kravata, ali ukusna – ako Boga znate! Vidim ovih dana da neki naši ministri i narodni poslanici u „Narodnu kuću Srbije“ (Dulić) dolaze bez mašni; to nije lepo. Oni s mašnama – osim retkih izuzetaka – izgledaju još gore. Jednom smo tako kolega sa BBC-ja i ja pokušali bez kravata da uđemo u londonski Savoj na Strendu, pa nas je vratar, grmalj obučen kao admiral iz rusko-japanskog rata 1905 (očigledno bivši podoficir), oterao s vrata uz savet da pređemo preko ulice, gde ima radnja s kravatama (mora biti da se ugrađuje kod vlasnika). Od tada u takvim gradovima uvek imam kravatu u unutrašnjem džepu sakoa: nikad se ne zna. Kravatu su, inače, kako sama reč kaže, izmislili Hrvati, ali im od toga nije nimalo lakše: propali su im svi pokušaji da se od tog brenda, je li, obogate; čak i onom Nevenu što drži butik „Croata“ na Novoj vesi. Ali, to je druga priča.
