Imaju razloga naši prosvetni radnici da budu danas na ulicama. Mogu da biraju zbog čega jer je lista duga: male plate, nasilje u školama, manjak zaštite i podrške… Nedavno sam negde pročitala dobru dijagnozu stanja u prosveti – oduzeli smo nastavnicima sva prava, a ostavili smo im svu odgovornost.
Međutim, i pored svega ovoga, ni oni sami ne govore jednim glasom. Naprotiv. Neki sindikati štrajkuju, neki ne, a i zahtevi im se razlikuju. Ministar prosvete Branko Ružić je onima koji su odlučili da štrajkuju poručio da dobro paze šta rade da vlast ne bi morala da ih kažnjava. I šta ćemo sad?
Tačno na današnji dan pre tri godine okončan je štrajk prosvetnih radnika u Hrvatskoj i ispunjeni su njihovi zahtevi vezani za povećanje plate. Kako? Tako što su ujedinjeni protestovali ravno 36 dana, što su svaki dan, po utvrđenom dogovoru, neke škole u zemlji bile zatvorene, neke su radile, pa se to menjalo, tako što su se okupljali na trgovima i poručivali premijeru Andreju Plenkoviću – „Nemojte dovoditi u pitanje budućnost“, a i nešto poput – ne možete vi toliko da nas ignorišete, koliko mi svi zajedno možemo da štrajkujemo. I popustio je Plenković.
Zašto je to važno za nas? Zato što govori o solidarnosti.
U nedavnom razgovoru koji sam vodila za „Vreme“ sa psihoanalitičarkom Biljanom Slavković ona je kazala kako je imala iskustva da u pojedinim školama psiholozi i pedagozi budu veoma spremni da reaguju i vrlo dobro znaju koje obaveze imaju kada vide da je dete žrtva porodičnog nasilja, ali da su direktori škola ti koji izbegavaju da se krene sa koracima koje škola kao institucija mora da učini. Osim čuvenog argumenta da neće da se mešaju, neki direktori, postavljeni po političkoj liniji, neće da stvaraju buku i „prave probleme“.
I nije to jedini slučaj u obrazovanom sistemu da partijski vojnici ne bi da talasaju.
I ovo je priča o solidarnosti, ali ovog puta o odsustvu iste sa svojim kolegama i većinom đaka zarad ličnih interesa.
U prvim rečenicama Vitezovićeve knjige o Kosti Vujiću, profesoru Prve beogradske gimnazije, profesor Vujić, izlazi ispred svoje kuće sa šeširom i filcanom krpom u džepu i ne može da stigne da čestito namesti šešir na glavu, već mora neprestano da ga skida i stavlja, jer ga jedan za drugim prolaznici pozdravljaju: „Zdravo uranili, gospodine profesore Vujiću“. Setila sam se te scene dubokog poštovanja prema profesoru kada su svi počeli da dele snimak izmicanja stolice profesorki iz Trstenika.
Naravno, ne treba lamentirati nad onim što je bilo, složena je priča o obrazovnom sistemu nekada i sada i ne treba upadati u zamke takvog poređenja, pogotovo što je i to nekad imalo mnogo mana. Ali i nečeg dobrog što govori o – dostojanstvu profesije.
Svojevremeno sam provela mesec dana u Finskoj i tada sam razgovarala o njihovom obrazovnom sistemu sa tamošnjim profesorima, predstavnicima Ministarstva i učenicima. Interesovanje za upis na Učiteljski fakultet u Helsinkiju bilo je slična kao u Beogradu za Akademiju dramskih umetnosti. Manje od deset posto prijavljenih je prolazilo. Nije retkost da neko ko ne uspe iz prve, studira nešto drugo, pa onda iz godine u godinu pokušava sve dok konačno ne upiše – Učiteljski fakultet.
Plata je niža od državnog proseka, ali kako mi je više njih kazalo, taj posao ima razne pogodnosti i najpre – poštovanje koje zanimanje sa sobom nosi. Pitala sam tada tamošnjeg dekana za neku smernicu, kazao je: „Ima zahteva za našom ekspertizom u Evropi, pošto smo uspešni u obrazovanju, ali to je veoma teško sprovesti. Ne možete da dobijete finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Mislim da je najvažnije da imate dobre učitelje.“
A deluje da naša država čini upravo suprotno – dolazili su stručnjaci iz drugih zemalja, sprovodili reforme po copy-paste sistemu, a o nastavnicima se nije vodilo računa. Pa tako čitamo u novinama: „Na Učiteljskom fakultetu, koji je svojevremeno bio vrlo tražen, prijavilo se samo 305 kandidata – i to ako se računaju i odeljenja u Novom Pazaru i Vršcu“; ili, „Na Matematičkom fakultetu, na smeru koji školuje profesore matematike i računarstva, prijavilo se samo osam kandidata.“
Na kraju, plate će im biti u najboljem slučaju šezdesetak, možda sedamdeset hiljada dinara, neki bez stranačke knjižice teško da će moći da se zaposle pa će raditi u kol-centrima. Neki će uspeti, ali će im se početni entuzijazam u dobroj meri krunjiti, a kad im se sve smuči – šta će u Nemačkoj da rade sa tom diplomom?
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
