Stari zanati

Iz mog vidokruga nestali su šerpenjar i čovek koji je od sela do sela, od kuće do kuće, krpio čizme; prvopomenuti je svoj dolazak obznanjivao glasom podešenim da zvuči kao megafon, „šeeerpe, loooncee, krpim, šeerpee“, šerpenjara je bilo dosta, dok je gumar, majstor koji je produžavao vek gumenim čizmama i ponekom gumenom opanku, bio jedan te isti, suvonjavi dugajlija sa naočarima kakve je imao pok. Trocki i kakve će nositi još nepojavljeni Džon Lenon; čizmar je ulazio u avliju ne pitajući ni „oće kera“, pobožan i samosvojan već tada je sam predstavljao ceo zanat, i nije, i da je hteo, mogao da se udruži sa drugim čizmarima u sindikat, ali i zašto bi kad je ionako imao monopol?

&

Ko nije na televiziji video kako živi opančar, poslednji u svojoj nahiji, čiji sinovi nisu nasledili zanat i koji će kad otac ode Bogu na istinu stogodišnju radionicu unaprediti u garažu?

Ali se zato, slava Bogu, pojavljuju nova zanimanja, hiljade ljudi žive od nečega što donedavno nije postojalo, ili je bilo usputna, povremena razbibriga, a sad je to posao od kojeg može, gle, lepo da se živi. Samo. I tome će zanimanju, koje izgleda kao da mu konca i kraja nema, jednog lepog veka ili decenije doći crni petak, ostaće svega nekolicina pripadnika tog staleža, neće ni primetiti da se primiče radni dan kad će na redakcijskom sastanku biti predloženo da uđu u ediciju „zanati koji izumiru“.

Da ne bude zabune. Kolumnista je istorijska pojava, ne tako baš ni drevna, i zacelo nije daleko trenutak kad će čovečanstvo odvratiti glavu od tih privatnih, priručnih i oveštalih mudrolija koje su kolumnistima još uvek kako-tako plaćene. Kao što su stoleća protekla a da niko nije živeo od svojih propovedi u novinama, tako će promicati i milenijumi bez kolumnista, njihova veština da o naoko običnim pojavama pišu tako neobično, iznenađujuće, zabavno i poučno, neće biti više nikome potrebna.

Ali bih, i više od intervjua sa poslednjim živim kolumnistom, voleo da vidim leđa nekim drugim zanimanjima, da ne kažem zanimacijama.

&

„Dragi gledaoci, sutra posle drugog dnevnika na našem prvom kanalu moći ćete da uživate u razgovoru naših reportera sa poslednjim živim navijačima, sa dvojicom naših sugrađana koji su čitav svoj radni tj. neradni vek proveli navijajući jedan za Zvezdu, drugi za Partizan. Gledaocima mlađeg naraštaja moramo reći da su to bila dva sportska kluba, zvana večiti rivali. Sportski giganti zapošljavali su hiljade ljudi: igrače, trenere, sportske kako se to govorilo funkcionere, predsednike, direktore, baštovane, pralje dresova, lekare, masere, glasnogovornike, ali se potkraj 20. veka i naročito u 21. veku, koji ne bez razloga istoričari zovu vek mračnjaštva, razvila bila dotad, kao i danas što je ponovo, neshvatljiva profesija: navijač.

U prvoj polovini 20. veka navijači se nisu međusobno poznavali, štedeli su da bi povremeno kupili ulaznicu i proveli prijatno nedeljno popodne, uz kikiriki ili semenke bundeve i suncokreta, što se zvalo sportska zanimacija. Poneki odvažniji viknuo bi ‘ua, sudija’, ako bi delilac pravde pogrešio, ali bi se pred pogledima ostalih navijača, u mantilima i sa kravatama, kako dolikuje nedeljnom popodnevu i javnom mestu, ubrzo i on skrasio. Mic po mic, dragi gledaoci, kolo sreće će uokoliti, navijači će postati moćniji od svojih nekadašnjih idola, navijači će odlučivati kakve dresove ima da obuku prvotimci, vođa navijača će kapitenu pred svim drugim isto navijačima i saigračima skinuti sa ruke kapitensku traku, ako vođa i navijači ne budu bili zadovoljni rezultatom ili izgaranjem fudbalera. Sve više navijača dobijaće karte od kluba, putovaće u druge gradove o trošku kluba, a dobar deo navijačke elite i avangarde imaće redovne prihode, biće ne tek bliski upravi, nego deo uprave; državi će navijači i njihove vođe biti izuzetno simpatični i korisni, oni će uterivati strah u kosti ne samo protivničkim igračima i protivničkim navijačima, nego i sugrađanima ako ovi po mišljenju navijačke vrhuške popuste u rodoljublju.

Navijaštvo 21. veka tražilo je celog navijača, celog čoveka, te se vođe navijača i pravi navijači nisu ničim drugim bavili; oni kojima ni prihodi od navijaštva nisu bili dovoljni mogli su se zabaviti prodajom ili distribucijom nebogougodnih supstancija, oni skromniji živeli su od poštenog navijačkog nerada i nereda. Blagodarni klubovi koji su se u okviru svojih mogućnosti bavili prodajom igračkog roblja (u našem slučaju belog) nisu zaboravljali svoje dobrotvore, zaštitnike i promotere, kakva slava, kakvo stoleće!

Danas mladi ljudi mahom i ne znaju šta je bilo navijaštvo, a kamoli da se od navijanja u dva veka moglo još kako lepo živeti. Na periferiji Beograda našli smo deliju (ime od milja koje su navijači našeg najtrofejnijeg kluba sebi nadenuli, pre toga su ponosito nosili politički nekorektno ime jedne ravnopravne manjine), jednog od poslednjih koji je poznavao stare heroje, one koji su izneli istorijski transparent ‘Šiptar, Hrvat, balija – nisu naša bratija’: u prohladnom sobičku spava sa Zvezdinim šalom oko vrata, izbledelo ćebe na njegovom starom kauču još ima crveno-bele pruge.

Drugi preostali navijač, takozvani grobar, nije bio raspoložen da nas ugosti, zapravo je bacio upaljenu baklju na naš kombi, ali nećemo baš sve da vam kažemo unapred pa da sutra uveče umesto prvog kanala Javnog servisa odaberete bog te pita šta.“