Pisao sam u više navrata, i pre nego što će SRJ zaraditi sankcije, o mađarskim policajcima na granici: niko me tako dugo kao oni nije zadržavao: poput svih ostalih, i mađarski policajac uporedio bi fotografiju sa mojim trenutnim izdanjem, gledao bi u monitor, da bi me izložio konačnoj proveri: ispitivačkom pogledu. Kao da bih u psihološkoj borbi sa njim morao pokleknuti: „Ne mogu više, lažan sam, i ja, i moj pasoš, i ta slika, predajem se!“ A najradije bih mu skresao: „Šta me gledaš, ako me nema na vašim poternicama ni na tjeralici Interpola, moraćeš, dragec, da me pustiš!“, da mi je mađarski bio dovoljno dobar.
Devedeset i neke godine išao sam nakratko u Njujork i moj me drug D. pitao bih li mu odonud doneo dva zvučnika JBL, zašto ne bih, rekao sam. Ali, komšija, upozorio me on, to su zvučnici veći nego što ti zamišljaš, ma ne brini, uzimam ionako limo-servis do JFK, na Feriheđiju ih prebacim u kombi, naši nas tamo željno iščekuju… Rečeno – učinjeno. D. mi da petsto dolara, cena u međuvremenu skočila na devetsto, pozovem ga i on prihvati novu cenu, ja od L. pozajmim četiristo dolara i kupim ih, sve ide ne treba lepše, sletim u Budimpeštu, carinik pita šta je u dvema kutijama, zvučnici; mora, reče, da se plati depozit, jamstvo da neće biti prodati u Mađarskoj, koliko bi to bilo, četirsto maraka, veli sin pustare; ja imam dvesto maraka, od kojih treba da dam pedeset do osamdeset za put do Beograda, ne može ispod tristo, kaže on, a vidim da je i to odrapio odoka. Ostavim kod njega zvučnike i rastrčim se da vidim hoću li sresti nekog ko bi mi pozajmio sto maraka, ne nađem nikog poznatog, oko mene se sjate onda-šnji prevoznici, vrbuju Srbadiju za put kombijem, ja im se, kao da vodim aukciju, obratim: „Idem sa onim ko mi pozajmi sto maraka, toliko mi fali da platim ovde depozit za zvučnike, a na granici, kad mi vrate novac – vraćam dug i kupujem kartu!“
Jedan mi vozač ponudi pedeset maraka, uzmem to i kažem cariniku da je dvesta pedeset maraka sve što moji zemljaci i ja možemo da ponudimo, dobro, uzme on šta je priroda dala, da mi potvrdu, ja sačekam naravno nekoliko sati da se kombi napuni, i stignemo mi u rano popodne na granicu. Čiji su zvučnici, pita carinik, moji, evo potvrde da sam platio depozit na aerodromu: „Ne možeš to da uvezeš u Jugoslaviju, ti si pod sankcijama!“ – „Nisam ja pod sankcijama nego moja država, ovo nije državna nego privatna svojina, i nije šleper nego dva zvučnika za ličnu upotrebu i zadovoljstvo…“ Ne može i ne može, molim vas, hoću da razgovaram sa vašim nadređenim, nema nikog iznad mene, reče, ja sam šef smene… Dajte mi onda vi mojih dvesta pedeset maraka, ne i ne, udaljite se iz ove zone smesta, ili će vas policija udaljiti…
Vozač predloži da me vrati nekoliko kilometara nazad do najbliže krčme, tamo ima i telefonska govornica, pa ću nešto valjda uspeti…
Istovarimo pred čardom moj prtljag, kofer, tamburu i dva zvučnika, hvala i izvinite, kažem vozaču i saputnicima koji su zbog mene a naročito zbog carinika izgubili sat vremena. Od mog dobrotvora i kolege po volanu uzimam telefon i adresu, da mu vratim dug ako ikad opet ugledam Pobednika, Sabornu crkvu etc., a on će: „Ali ti sad uopšte nemaš para!“ – „Nemam…“ Čovek mi da još pedeset maraka, i kombi s pomoću Božjom ode.
Deo pedesetice razmenim za forinte i kupim karticu za public phone, pozovem D., evo me tu i tu, takva i takva stvar, uh, kaže D., skratiću dijalizu, dolazimo B. i ja po tebe… Zaista, nakon svega nekoliko sati stiže jugo, šta ćemo sad? Ponovo na granicu, možda je skotu završena smena, tako i bude, naiđemo na novog carinika, šta vam je ovo, zvučnici, evo depozita, čovek me pošlje na šalter gde mi vrate novac umanjen za nekoliko procenata zbog usluge koju nisam ni želeo, ali tako to ide, dopelamo se nas trojica i dva zvučnika blagopoluchno u Beograd, eto, u razmaku od šest sati mađarska carina pokazala mi je dva posve različita lica, ali sam se danas setio prvog, jer čoveka iz Malog Crnića zadržaše u predziđu Evrope poradi toga što nije imao dovoljno para, sin zadržanoga upinje se da objasni telefonom iz Beča kako je njegov bolesni otac ostavio poplavljenu kuću u Srbiji, ne vredi, zakon je zakon, čovek nakon tri sata u nekakvoj carinskoj nusprostoriji fino umre od srčanog udara, možda bi umro i u autobusu da je imao dovoljno novca, uglavnom EU nije dobila još jednog lažnog azilanta, graničari su ga pravilno zadržali, Srbi su branili Evropu od Turaka, ova smena graničara branila je Evropsku uniju od sirotinje, i odbranila ju je; Mariju Šerifović savesni policajac nije pustio u Sarajevo, što će reći da su uniformisana lica srodna međusobno uprkos jezičkoj barijeri; pevačica je nosila pomoć, ali nije imala zeleni karton i nije se probila, policajac ju je zvanično podsetio da se zaputila u inostranstvo, a ne kod svojih, i Mlađan Rajić (66 godina) pošao je kod sina, ama nije imao dovoljno poena da dospe na nivo igrice koja mu nije bila ni poznata kad je navrat-nanos odlučio da beži u Austriju, na sigurno.
