Ovih dana vešto izbegavam ulične zasede koje su postavili oni veseljaci što se, Anno Domini 2006, naprasno opsetiše da bi bilo zgodno malko zabraniti radikale, tek toliko da im ne sekiraju ministre i poslanike. Da mi je do šege, rekao bih kako je taj G17 vaistinu čudo od „resavske škole“ u politici: prvo su maznuli „samostalnu Srbiju“ od Vladana Batića – inače najnepokolebljivijeg optimiste i entuzijaste u istoriji srpske politike: ni potencijalnih nula glasova na izborima ne bi ga uopšte deranžiralo! – a sada marišu „zabranu radikala“ od Nenada Čanka. „Vukovci“, pazite se – možda vama drpe monarhiju ako ne budete oprezni! Čak ni Čeda Jovanović, atestirano najveći protivnik Koštunice u istraženom kosmosu, nije sasvim bezbedan: ako se „geovci“ posvađaju s najznamenitijim misliocem kojeg je Belanovica ikada podarila čovečanstvu, kladim se da ćemo o njemu – Koštunici, to jest – čuti takve štrokavštine kakve se naivni i dobrohotni Čeda nije usudio ni da pomisli…
Šalu na stranu, zar bih ja to imao nešto protiv da nam ljupki radikali srpski nestanu sa obzorja? Ma naprotiv, uvek sam za ekološki aktivizam i druge demokratske forme raspoganjenja životne sredine. Samo, ima tu stanovitih problema koji ekspertskoj „devojci“ sreću kvare.
Ponajpre, čak i u svetu ideja, kamoli u svetu politike, tajming je često sve. Ili barem jako mnogo. Ako je, recimo, penicilin već jednom „otkriven“, ne treba to činiti ponovo – treba ga samo primeniti. To može da spreči mnoge nesreće. S druge strane, bolesniku na samrti – s kojim je već i pop obavio poslednji, nužno pomalo tabloidni intervju – džaba je davati makar i najbolji lek: bio si to činiti za vakta, sad batali taj posao i spremaj sofru za sa’ranu. Tako i ovo s radikalima: ne zabranjuje se stranka za koju se sprema da glasa blizu četrdeset odsto od one šačice ljudi koja još tvrdi da će izaći na sledeće izbore. To jest, zabrana bi tu imala tačno onoliko efekta koliko i da „zabranite“ onom samrtniku iz gornjih redaka da bude bolestan, ili da umre. Ne vredi, pre ćete zaustaviti Rojters nego ovaj tok stvari.
U čemu je onda problem? Sve ukazuje da je Srbija zemlja, to jest društvo, na udaru novog, sve jačeg talasa redegenerizacije. To će reći da – iako su mnoge spoljne i unutrašnje okolnosti bitno drugačije – Srbija po jednoj krucijalnoj stvari ponovo počinje da liči na onu otužnu „gomilu nesklada“ (Dž. Štulić) iz devedesetih. Ta je stvar apsolutna dezorijentisanost, iliti posvemašnja nesposobnost većine – u čemu, pak, ova sledi političku i ostale vladajuće elite – da se razabere u pletivu savremene stvarnosti, te da učini nešto dobro za sebe samu, makar i promene radi. Mala, priručna dijagnoza mogla bi, dakle, glasiti ovako: društveni je organizam zahvatila snažna atrofija politike, političke kulture, ideja, perspektiva, (suvislih) vizija. U trivijalnom pijačarsko-partitokratskom sistemu koji je definitivno prevladao nakon Đinđićeve smrti, gde kojekakvi siroti-mali-hrčki činovničkog duha i intelektualnog dometa onih gogoljevskih „koleških asesora“ treba da izigravaju Prometeje i na ho-ruk vade zemlju iz blata, ama baš sve ide na ruku ionako masovnom javnom konformizmu i neodgovornosti i „elite“, na jedan način, i „mase“, na drugi. Dakle, demokratske su elite – bez, ili gotovo bez izuzetka – učinile sve što su mogle da olako proćerdaju svoje političke, da prostite i moralne kredite, a uglavnom ubogo pismeni, s vlastitim pravima, ali i građanskim dužnostima sasvim neiskusni i građanski neemancipovani „široki slojevi“ na to su uzvratili ili totalnom pasivizacijom („svi su oni isti, moj komšo“) i jalovim gađenjem nad „kurvom politikom“, ili veselim povratkom starim, ionako samo ovlašno prežaljenim patološkim ljubavima iz devedesetih. E, zato je „zabrana radikala“ danas čista donkihoterija: čak i da možete da „zabranite“ Tomu Nikolića, Aleksandra Vučića i slične velikane misli i dela, možete li da „zabranite“ sve one koji u njima vide uzor Liderstva, jer ih, uostalom, ni u ovih pet-šest godina niko nije „obaveštavao“ da se radi o saučesnicima u masovnom zločinačkom poduhvatu (1990-1995, i dalje), a ne o „uvaženim političkim neistomišljenicima“, kako ih je koncilijantno tretirao ovdašnji ponižavajuće nedozreli (proto)demokratski establišment? Otuda njihova nova popularnost i snaga više nije toliko važna „po sebi“ koliko kao poražavajući simptom nečega šireg, kao univerzalan poraz svake emancipatorske težnje, i pre i posle mitskog Petog oktobra.
Ima li vladajuća demokratska (?) elita adekvatan i „izbavljujući“ odgovor na to? Ne vidim da se makar i nazire nešto takvo. Dobro, ima li ga onda ona demokratsko-opoziciona kontraelita? Naši smo, pa ću vam reći iskreno: mrka kapa. Što ne znači da je ne treba podržati kad dođe stani-pani (tja, zar nije već došlo?), ali bez prepuštanja iluzijama. Nisam baš neki proizvođač i potrošač floskula o „šestom oktobru“ i sličnom, ali fakat je da je Srbija kao „mlada demokratija“ imala istorijsku šansu da prilično lako i bezbolno kojekakve svoje Demone vrati u mračne i memljive podrume iz kojih su onomad ispuzali i prosmrdeli svetom, ali tu šansu (namerno!) nije iskoristila, i prave razmere te Kobne Greške ćemo možda tek osetiti. Sada smo tu gde smo, i volimo da mislimo da smo u čabru a zapravo se lako može ispostaviti da se tek spremamo da u njegove dubine skočimo. Pa, pošto ne znamo šta ćemo od sebe, igramo se koještarija, kao kad bi filmski gradonačelnik Njujorka „zabranio“ King Konga! A ovaj zauzvrat uzme pa glocne Empajer Stejt Bilding, i zasladi se Kipom Slobode! Potonji srećni podrig se podrazumeva.
