Režimska okupljanja kao pogrebne povorke

Režim Aleksandra Vučića je, po svojoj suštini, falsifikatorski i imitatorski jer nema kapaciteta da proizvede bilo šta iz sebe samog. Osim štete. Otud i izvođenje ljudi na ulice sa istom scenografijom koju su postavili studenti: redari obučeni u fosvorescentne prsluke, kao, održavaju red (jer, kao, policija nije dovoljna). Međutim, posle četiri nedelja izvođenja plaćanih ljudi i imitacije podrške predsedniku svih građana, javljaju se – iz perspektive režima – izvesne dileme.

Najpre, ćemu sve to služi? U redu: da bi se imali čime puniti sadržaji propagandnih i ljudožderskih glasila režima; da bi se ohrabrilo posustalo glasačko telo i obeshrabrili građanski protesti; da bi se izbori dočekali u trku.

Energija pogrebnih povorki

Problem je, međutim, što sve to ide nekako kilavo po režim. Režim – uz sasluženje vrha policije i propagandnih glasila – govori o ogromnoj mobilizaciji građana i pratećem oduševljenju. U stvarnosti stvari stoje drugačije.

Na ulice izađe ono što dobije pare, nešto preplašenih i ucenjenih ljudi, te, verovatno, i deo onih koji dragovoljno podržavaju predsednika svih građana. Usred Beograda je (na Voždovcu), na taj način, uz lično prisustvo predsednika svih građana (naročito onih koji studentkinjama lome vilice), isterano nekoliko hiljada ljudi, što za stranku od 700 hiljada ljudi – kako sami tvrde – nije baš impresivan broj. Zapravo, za njih je to zastrašujuće malo ljudi.

Uz to, u pogrebnim povorkama često ima više energije od onoga što je naterano ili plaćeno da šeta. Ljudi obavljaju za šta su plaćeni, ali ne uočava se da u poslu uživaju. A to je naredni problem za režim. Ili, što bi rekao Hegel, ničeg nema bez strasti.

U režimskim redovima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti koju je režim ustrojio. Jedva da ima koga ko u ovoj zemlji ne zna da režim, u nedostatku ideja, nastoji da korumpira građane. Oni koji to ne znaju, ili tu okolnost kriju od sebe, svejedno će glas da daju predsedniku svih ljubitelja metalnih šipki. Koliko je, međutim, tih ljudi danas, naročito pošto su studenti, pešice, prošpartali zemljom (a to se, propagandi uprkos, ne zaboravlja)?

Izborna kampanja

Režim, dakle, merka trenutak kada bi mogao da raspiše izbore. Drugim rečima, traži trenutak koji bi omogućio masovnu krađu. Zašto danas to nije moguće?

Zbog toga što su građani ozbiljno ljuti i što bi se ozbiljno angažovali u hvatanju lopova in flangranti („u samom činu“, „s rukama u džemu“, dakle u trenutku dok krade, što bi lopovu stvorilo izvesne neprijatnosti). Građani u pokretu bi – barem tako rezonuju račundžije režima – bili u prednosti u odnosu na one koji još nisu ni zauzeli startni položaj.

Ali izostanak entuzijazma uz, nesumnjivo, zamorno šetkanje autobusima kojekude (bez obzira na vajdicu), te odsustvo jasne ideje, dovode u pitanje delotvornost ovakvih imitatorskih poteza. Utoliko se smisao čitave operacije svodi na slike s tih okupljanja koje se distribuiraju po propagandnim glasilima.

Građanski sukob

Najzad, ova mala analiza sugeriše da su sporadični glasovi o mogućem građanskom ratu u Srbiji – eto je i hrvatski premijer javno izneo tu mogućnost, jedino što nije ponudio nikakav argument – potpuno proizvoljni. Da, moglo bi se reći da je srpsko društvo rascepkano, fragmentirano na rđav način (već 13 godina režim razara društvo, na delu je sociocid), ali je vrlo upitno da li se može reći da je podeljeno, pa još i „duboko poeljeno“.

Između ostalog podela podrazumeva ideološki suprotstavljene pozicije, a ovde su ideološke perspektive, naprosto, skrajnute (otud se pod studentsku kapu okupilo i levo i desno, i gore i dole). Sam režim nije ideološki ustrojen – može sve, a ne mora ništa (mada su mu ratni zločinci, pod uslovom da su Srbi, bliski i veoma dragi) – nego kleptokratski.

Najveći deo plena sliva se u džepove grupacije sa samog vrha, a ulog se snižava kako se ide prema dnu. Ljudi su, naravno, kvarljiva roba, te su za novac spremni uraditi, doslovno, sve. Ali ne i za pedeset evrića po glavi statiste. Za rat je potrebno (najmanje) dvoje. „Sever“ i „jug“ u američkom građanskom ratu, „beli“ i „crveni“ u ruskom građanskom ratu, falangisti i republikanci u španskom građanskom ratu, četnici i partizani u srpskom.

Ovde, međutim, imamo režim s jedne strane i građane s druge, a građanski se rat ne može pokrenuti u takvoj podeli. Ovdašnja podela naziva se, naprosto, diktaturom. Ovi nesrećni ljudi koje režim, poput medveda, šeta Srbijom i kupuje ih sitnim parama, neće se prihvatati oružja što zbog starosnog profila, što zbog odsustva strasti (neće da ginu za budalu).

Predsedniku svih batinaša, utoliko, ostaju sumnjivi policajci i nesumnjivi batinaši – vrh vojske iskazuje servilnost, ali sme li „vrhovni komandant“ da se kladi na vojsku u sukobu s građanima? – a za građanski rat to nije dovoljno.