Evo su se „zapadnobalkanski“ lideri lepo iznaslikavali sa Angelom Merkel, takmičili se u tome ko je najbolji i najperspektivniji đak evroškole i nudili joj svoje „razvojne projekte“ koji se uglavnom svode na onu „mi imamo Potrebe a vi imate Pare“. Baš kao da su pare stvarno nešto što sleće na Potrebu kao pčela na mirisni cvetak, naročito ako Potreba baš i ne ume da objasni samu sebe tako da je ceo svet razume… Ali, manimo se Angele i aktuelne šarade, ova je stvar mnogo dugoročnija. Hajde da je nazovem „politika prostora“.
Krenimo od Hrvatske, pre nego što pređemo (mostom, jakako) u Srbiju. Tamo je već godinama jedna od „strateških“ opsesija, naročito desničarskih, izgradnja famoznog Pelješkog mosta, čija bi jedina stvarna saobraćajna svrha bila zaobilaženje parčenceta teritorije BiH oko Neuma, a koje deli hrvatsku obalu na dva nepovezana dela. Putovao sam letos autobusom od Splita do Dubrovnika kroz desetak kilometara BH teritorije – melanholično gledajući sa magistrale u Neumu svih šesnaest bosanskih (hajde de, hercegovačkih) palmi – i video sam uživo kako to izgleda: ideš iz Hrvatske u Hrvatsku, i usput se cimaš s pasoškom kontrolom. Čista smejurija, koja može da bude i jako iritantna. O gubitku vremena i živaca ne moram ni govoriti.
Međutim, šta? Most preko mora je jako skupa stvar, Hrvatska ne bi da to gradi sama, i godinama već bezuspešno pokušava da užicka pare od Evropske unije, ali ova ne vadi buđelar. Izgleda da je sada i definitivno dobila odbijenicu za tu ideju. Ako je to tačno, to je dokaz da Evropska unija ipak još nije izgubila razum. Naime, mostovi se grade tamo gde za njima postoji stvarna potreba, a „stvarnost“ potrebe diktira pre svega geografija, konfiguracija tla, naseljenost, frekvencija saobraćaja i tome slično. Graditi most – naročito veliki i skup – tamo gde stvarne potrebe te vrste nema, nego se radi o nekoj suštinski „administrativnoj“ stvari kao što su pogranična i tranzitna pitanja, naprosto je sumanuto rasipništvo. Tako možeš da trošiš svoje privatne novce, a tuđe nikako – bili oni nacionalni ili evropski. Dakle, ako imate administrativni problem, gospodo hrvatski, bosanski i evropski političari – administrativno ga i rešite, tj. dogovorite se u interesu onih koji vas biraju i plaćaju! Nemojte mi samo reći da tu „rešenja nema“. Naravno da ga ima, i sasvim je jednostavno i pri tome jeftino, a vi ste i birani i plaćeni da ga pronađete i sprovedete.
U isto vreme, koju stotinu kilometara severoistočnije, već se i zvanično najavljuje kako ćemo mi ovde, u Srbiji, u dogledno vreme navodno graditi most na Dunavu, tamo negde između Neština i istočnog ruba Bačke Palanke (e, još kad bi Angela i Brisel dali pare…); za slabije poznavaoce zanimljive geografije, taj bi most povezivao sremsku i bačku obalu zapadnog ruba Vojvodine, tik uz granicu s Hrvatskom. E, u tome je caka: most u tom kraju, hvala dragome bogu, već postoji i ništa mu ne fali: povezuje Bačku Palanku sa Ilokom, a sedamdesetih godina su ga udruženim parama izgradile SAP Vojvodina i SR Hrvatska.
U čemu je, dakle, zaplet? Ima dva sela na sremskoj strani (Neštin i Vizić) koja administrativno pripadaju Bačkoj Palanci: đaci tamo idu u školu, ljudi tamo rade, seljaci nose svoje proizvode na palanačku pijacu… Nakon raspada Jugoslavije, međutim, njihova veza sa opštinskim centrom ide preko teritorije druge države, što im stvara bezbroj birokratskih i carinskih problema; ti problemi su eskalirali nakon ulaska Hrvatske u EU, a još će se pogoršati pristupanjem te zemlje Šengenskom sporazumu.
I, šta je ideja, kako da se taj problem prevaziđe? Izgradnjom novog mosta, svega koji kilometar nizvodno od postojećeg… Sa saobraćajnog aspekta to je sasvim sumanuto, i za to ne bi smelo da ima para ni u mnogo boljim vremenima od ovih. Jer nije to, ljudi moji, ćuprijica preko nekog potoka, nego glomazna mosturda preko najvažnije evropske reke! Takvi se (osim u velikim gradovima, što je specifično; pa opet, i u Beogradu ima samo jedan, i tek sad se gradi drugi) grade na svakih stotinak ili više kilometara – između onolikih Rumunije i Bugarske ima samo jedan! – i sasvim je mahnito da se grade dva jedan do drugog samo zbog administrativnih pitanja!
Da se razumemo, problem lokalnog stanovništva je vrlo stvaran. Da živim u Neštinu i okolini, i sam bih verovatno zapomagao da se izgradi taj most, dakle, tim ljudima se nema šta zameriti, oni ne znaju kako drugačije da razreše svoju muku. No, baš zato na svetu postoje inače beskorisna bića zvana političari: da takve stvari politički razreše u javnom interesu! U protivnom, čemu uopšte služe? Nemojte mi samo reći kako se to „ne može rešiti“: ej, na vrhuncu Hladnog rata postojao je drumski koridor koji je kroz teritoriju DDR povezivao Zapadnu Nemačku i Zapadni Berlin, bez obzira što su istočnjaci i zapadnjaci inače jedni druge gledali preko nišana, i to nuklearnog…
Sumanuti projekti poput Pelješkog i, nazovimo ga, Neštinskog mosta svojevrstan su poraz politike, njena abdikacija u znaku neodgovornosti, lenjosti, nemara ili puke zlovolje; račun za to trebalo bi da platimo svi mi, nema ko drugi. Zato je važno da se takvi „živi spomeniki neumnosti“ (Pankrti) ne grade, ali da se problemi zbog kojih su ideje o njima rođene razreše. To nije jako teško, ne boli mnogo, i ne košta gotovo ništa. A vi, frau Merkel, svakako ne dajte pare balkanskim šibicarima…
