Narod koji ne spozna svoju istoriju biće prinuđen da je ponovi, ovu mudroliju kad čujem ruka mi se sama maša pištolja (koji nemam, a koji mi se priviđa mostly kao valter, sa onom uzanom i dugom, demodiranom cevi): a šta ako se narodu dopada ono što mu se desilo u povesti, pa bi baš to da ponavlja dok je Sunca i dok je Mjeseca?! Smicalica sugeriše da istorija nudi suve pouke, vakcine i blagosl. putokaze, pa kako to da čovečanstvo uveliko ne živi u zemaljskom raju, prepunom ljubavi, samilosti, praštanja, davanja, odricanja radi dobrobiti slabijih, i sličnih divota?
U nekoliko navrata govorio sam da bih mogao živeti bez umetnosti (što su moji znanci, sve sami ljubitelji lepih umetnosti, neki i lično umetnici, jedva udostojili pažnje), ali tako, i još više, osećam da bi mi bilo jednostavnije bez istorije.
Povijest.
Tko je ne zna skupo bi je platio.
Profesor u zrenjaninskoj Drugoj gimnaziji (Lj. Tabački) govorio nam je da se školski program drži mahom političke istorije, istorije država, dinastija, ratova, bitaka, mirovnih konferencija, a da je istorija zapravo istorija svega: građenja kuća, zanata, jezika, ribarskih mreža, lekovitog bilja, zaraza, muzičkih instrumenata, brodogradnje, štavljenja koža, usavršavanja salamure, pravljenja čekrka, gladila, vodira, pokrovaca, ćuprija, dolmi, tocila, đerma, da je istorija istorija miliona ljudi kojima se ne znaju imena niti sudbine.
Da smo barem učili o razvoju alata za poljoprivredu, da smo razumeli kako funkcioniše razboj, i zašto lokomotiva ima onu ruku između točkova, to bi bilo zanimljivo, ali ne, udubljivali smo se u rodoslove silnih gotovana, suverena, krunisanih glava, te kad su predali presto prvorođenom sinu, te kad će ih neko ko je tuđa kost nasilno i podmuklo lišiti i života i toga trona, te kad su abdicirali ili kad su naprosto skončali od godina i od već u ono vreme nezdrave ili jednolične ishrane.
U prestonicama bivših kolonijalnih sila i imperija istrajno sam ignorisao bijele dvore, žrtve mog programskog prolet. nemara i nehaja su slavni dvorci u Parizu i naročito Beču, kad čujem kako se neko divi (onako turistički bestidno) arhitekturi i hortikulturi, pa još kad mi kaže koliko je puta koju znamenitost svu u stilskom nameštaju posetio, svaki put pomislim kako smo im mi to sve sazidali, rasadili, orezali i izrezbarili, a sami smo ostali u kućama od naboja, naši su podovi bili crna zemlja koja je da bi se od prašine ipak moglo disati pomazivana: nakon temeljnog čišćenja metlom žene bi čučeći ili klečeći premazivale utabani černozem vlažnom krpom premeštajući stari lavor ka vratima, taj se blatni glatki sloj sušio i potklobučivao šireći nezaboravni vonj vlage i memle koje su par stoleća smatrane ipak zdravijima nego prah od kojeg smo sazdani i u koji se imamo vratiti.
Grci i Makedonci glože se oko toga čiji je Aleksandar Makedonski, ali šta, braćo, uopšte želite, ako se na vašu raspru o geografskom poreklu velikana (kao da je vino!) ikako može staviti tačka? Šta vas vezuje za megalomana koji je kročio tamo gde sandala nijednog Helena pre njega nije kročila? Pa nije otišao tamo peške i o vlastitom trošku, išao je sa vojskom i ja ga osobno knjižim kao okupatora. Kakve on veze ima sa vama koji imate čarobna ostrva, bele kućice sa plavim prozorima i vratima, koji imate krasne i skromne crkve? Koje se nikad ne zatvaraju, gde se čovek uvek može pomoliti, upaliti sveću, ili se može naprosto skloniti od kiše, gde će ostaviti koju drahmu ako mu pretiče, može čak i pozajmiti neku ako ga skoli gorka oskudica i glad. Vie Makedoncite imate hubavu muziku, ajvar, pinđur, tambure, zurle, tapane, ora, Ohridsko jezero, imate Pajduško oro u pet osmina, imate silne jedanaestorke, trinaestorke, šta će vama gorostas, šta će vam veličina iz mutne prošlosti, Aleksandrova slava kakve ima veze sa vašom svakodnevicom koja je, kako bih rekao, sva lokalna i sva mirnodopska?
Ali zašto sam ja sačuvao i dao štaviše da se očisti od rđe i zaštiti žig za marvu na kojem stoje kirilična pismena L i Ž, inicijali mog čukundede Laze (zvanog Daca, sa naglašenim i kratkim prvim „a“)? Artefakt nađen na tavanu ne bi danas baš pozdravilo nijedno društvo za zašt. životinja, gvožđe se usijano prislanjalo na kožu krava – šta će to savremenom meni? Spomen daleki na vreme kad smo blaga imali toliko da nam je ustrebao taj pečat iz gvozdenog doba? Seljačka zamena za porodični grb koji nismo imali? Alatka iz XIX veka?! Pa šta je XIX vek, sva su stoleća ista, ako nisu jedno te isto stoleće!
Sve ovo započeo sam zato što su o jednom trošku (državnom) ubijeni Dan ustanka i Dan borca, ukinuli su ih na početku milenijuma oni sa kojima sam se kočoperio kao Miloševićev nesimpatizer, aha, ipak sam znači i ja zatočenik istorije i probirač, jesam, a partizanštinu, eto, prezreše baš oni za koje sam ja glasao. Ovi najnoviji nisu dakako dužni (nemaju ni pravo, ni čast!) da slave ono što su Đinđić, Koštunica i Tadić zakonski otpremili na smetlište istorije.
