Bujanovac, Preševo i Medveđa postali su nam nekako deo jednog neraskidivog asocijativnog niza, baš kao Metro, Goldvin i Majer, Emerson, Lejk i Palmer, Kanda, Kodža i Nebojša, mramor, kamen & željezo ili mirisi, zlato i tamjan, Raja, Gaja i Vlaja, a može i Otac, Sin i Sveti duh. U stvarnosti, to su tek tri impresivno siromašne i zaostale opštine na krajnjem jugu Srbije, sa etničkim Albancima kao relativnom ili apsolutnom većinom lokalnog stanovništva. Mada bi trijada koja bi glasila: beda, kriminal, tribalizam, mnogo više odgovarala lokalnim prilikama. Što će reći da je tamo sve isto kao i drugde po Srbiji, osim što je još znatno gore. Eno, čak i famozni „šilerovci“ Šiptar i Kum behu neđe od Medveđe (mada narečeni Šiptar uopšte nije Albanac, baš kao što ni Kum nije iz seoceta Korleone).
Kako god, čini se da je tvrdnja iz gornjeg pasusa o geografskoj lociranosti ovih mesta doživela stanovitu reviziju, ili se barem vredno radi na tome: umesto juga Srbije, pa čak i istoka Kosova – što je, izgleda, relativno rašireno verovanje bajanje u tim krajevima – izgleda da su se ova mesta našla unutar nečega što se naziva, pazi sad, prirodna Albanija. I onda se ti pitaš kako je moguće da neko proživi život u pet-šest država a da se sve vreme nije pomerio s mesta?! Pa eto kako: na ovom su parčetu zemlje (i Zemlje) granice tako relativna stvar da se tu ni Ajnštajn ne bi snašao.
Doduše, treba napomenuti jednu važnu stvar: prirodna Albanija postoji samo u glavi izvesnog Koča Danaja, „političkog analitičara“ (pozeleni od zavisti, Antoniću!) i relativnog marginalca iz Tirane, osnivača nečega što se zove Lista za prirodnu Albaniju, a što namerava da se kandiduje na izborima u svim zemljama u kojima žive Albanci. Ne znate šta je to, niste izučavali tu granu geografije? E, to vam je ono isto što se na srpskom zove „sve srpske zemlje“, i vrlo je frekventno u vokabularu ovdašnje duhovne sabraće veselog Danaja.
Kako god, plan je jednostavan u svojoj genijalnosti, i obrnuto: lista se kandiduje svugde, lista pobedi takođe svugde, jer lista zna gde treba da se kandiduje (naime, samo u okvirima „prirodne Albanije“ gde će, jelda, prirodno za nju da se glasa), i onda mirno i dostojanstveno ujedini sve Albance kosmosa u jednu i jedinstvenu… šta? Državu, naravno. Veliku Albaniju? Ne, sačuvaj bože, to bi zvučalo tako „imperijalistički“: u Prirodnu Albaniju, dakako. Ima, uzgred, i karta te ekološki osvešćne tvorevine: tu su sadašnja Albanija i vascelo Kosovo, bar pola Makedonije, cela prigranična Grčka, „preševska dolina“ ali i ceo duboki srbijanski jug do bugarske granice, pa ono tamo gore od Kuršumlije pa, cenim, bar negde do Niša i Kruševca, plus ceo Sandžak svih frakcija, a tu je i lepo parče Crne Gore, neće se baci. Izvinjavam se ako sam štagod propustio, znate kako je to s tim gigantskim državama, nemoš to ni sagledati u cugu. U toj Prirodnoj Albaniji jedva da bi sunce zalazilo.
Ne bi ovo stereotipno bajanje nekakvog tipičnog balkanskog jurodivca ovde bilo kome relevantnom bilo zanimljivo da se na njegovom političkom derneku nisu pojavili aktuelni predsednici opština Bujanovac i Preševo, pa još i poizjavljivali nešto što je u osnovi podrška njegovim stavovima. To je pak ovde izazvalo izvesno političko talasanje, a bogme i javni tužilac gleda ima li tu možda kakvog posla za njega, glede „ugrožavanja teritorijalnog integriteta“ i to. Ne marim: ako ima, štono se kaže, „elemenata krivičnog dela“, onda tako i treba. Nešto drugo me ovde zanima. Koča Danaj poklonio je, naime – i to nimalo danajski – svim balkanskim velenacionalistima i etnointegr(al)istima termin koji im je sve vreme jako nedostajao; ta magična reč je prirodno. Ovim otužnim subkontinentom odavno kolaju psihodelične mape patološki nabubrelih Srbija, Hrvatski, Mađarski, Bugarski, pa čak i Bosana, a dakako i Albanija, a te su najedared ekstremno uvećane fantom-države nazivane i „velikim“ i „istorijskim“, i „etničkim“ i „pravednim“ i ko zna još kako, ali nešto se ne sećam da je bilo ko pre Danaja – analitičarski je to um, bre! – upotrebio najprirodniji izraz za zaumni produkt velenacionalističkog sna: prirodna etnička Megadržava.
Šta je, naime, tako famozno u tom terminu? To što je on tako, ah i oh, savršeno nedužan: umesto eksplicitnog pridavanja nekakvog „vrednosnog“ svojstva koje mu pridaju ljudi – te je samim tim relativno i podložno svakovrsnom osporavanju – nazivanje izmaštane etnointegralističke državetine prirodnom pridaje joj neku vrstu „objektivne“ vrednosti: nije da sam ja, Kočo (or whoever), alav na granice, nego je naprosto prirodno da to-i-to bude Albanija (Srbija, Hrvatska, Zimbabve… šta god), a protiv nečega što je prirodno ne vredi se boriti: priroda je em jača od svega i svih, em je najpravedniji regulator poretka stvari na svetu. Je li tako? Tako je. Osim što nije.
Razume se da niti postoji niti bi ikada mogla postojati nekakva Prirodna Albanija – ni u sadašnjim granicama, a bogme ni veća od toga, kao ni manja od toga. Isto važi i za Srbiju ili bilo koju drugu državu. Države, naime, nisu ništa prirodno: one su istorijske i društvene tvorevine, podložne rađanju, menjanju oblika, dezena, sastava i veličine, a bogme i nestajanju, umiranju. Čak i vaskrsavanju, ponekad, mada retko. Zato i granice među državama mogu biti sve i svašta, samo ne mogu biti prirodne; jedini relativan izuzetak su ostrvske države, ali i to jedva („neprirodnih“ odstupanja je i tu poprilično).
Pokušaji nasilnog ostvarenja snova o „prirodnoj“ etničkoj državi, koja će okupiti sve koji u njoj hoće da budu i mnoge koji u njoj neće da budu (pa su slobodni da idu iz nje, s onim što im stane u zavežljaj) pobili su i ojadili više ljudi u ovom delu sveta nego sve druge pošasti i nesreće zajedno. A kakve sve to veze ima s tim što se baš na dan izlaska ovog teksta iz štampe u Vukovaru Boris Tadić sastaje sa Ivom Josipovićem, da odaju počast žrtvama jednog prostorno i vremenski bliskog rata? Razmislite malo, i kašće vam se samo. Sasvim prirodno, bez brige.
