U Srbiji se često i opširno govori o kontroli medija. Međutim, osim cenzure i autocenzure, postoji još jedan oblik kontrole informacija koji je možda najpogubniji. U pitanju je ignorisanje. Ne mora se uvek izbeći odgovor na važno pitanje, umesto toga, odgovor ćemo prepričati i gurnuti negde van glavnih tokova informacija. Ovo se naročito može primetiti kada želimo da čujemo šta drugi misle ili govore o nama. U silnim razgovorima i pregovorima mi čujemo i vidimo detaljne i opširne izjave „naše strane“, ali vrlo retko vidimo i čujemo izjave „onih drugih“, ali od njih samih. Umesto izjava, čujemo (ali od „naših“) šta misli ili govori druga strana u pregovorima.
Eto, na primer, kada je nedavno naš ministar Ivica Dačić govorio na sednici Saveta bezbednosti UN, prekinuše program javnog servisa, ko što je red, i mi smo lepo videli i čuli kako naš ministar podnosi izveštaj. Ivica se išlifovao, pa osim govorom, pažnju kolega privlači i detaljima poput izvoda iz matične knjige rođenih ili dokaza o srpskom državljanstvu njegove koleginice iz delegacije Kosova (Vljore Čitaku). Što bi se reklo, valjaju joj još uvek naši papiri. Narod gleda, navija, ukupan utisak je da se Ivica bori, fudbalskim jezikom rečeno, u malom prostoru. Međutim, kako je on završio poslednju rečenicu govora i spustio papir, ma nije ni čašu vode dohvatio da ispere grlo, rez! Nemojte tako, kolege, ako serija, Slagalica ili Dnevnik ne mogu da čekaju, mogli smo naknadno da vidimo snimak ostalih aktera sa sednice u Njujorku. Šta su rekli Rusi, šta Amerikanci, a šta je, priznajem to me možda i najviše zanima, rekla Vljora?
Verujem da ovo prepričavanje ima nekoliko uzroka. Nikada ne znate kako će deo javnosti da reaguje na stavove one „druge“ strane. Možda ćete od tih „drugih“ čuti nešto o „našima“, odnosno šta su nudili, kako su se držali. Osetljive uši naše javnosti možda nisu spremne za kreativna rešenja i različite predloge.
Sledeći razlog ove medijske prakse delimično možete prepoznati kod izveštavanja sa domaće političke scene. Ako se komentarišu izjave ili akcije opozicije, nećete videti i čuti opozicionare lično. Novinar će pročitati izjavu ili vest, a zatim ćete uživo gledati predstavnika vlasti koji daje komentar/reakciju/demanti/mišljenje/retvit. Tako se povećava medijska minutaža vlasti, a izbegne prilika da se da koja sekunda opoziciji. Sam pitaš, sam odgovaraš.
Što su odnosi sa komšijama komplikovaniji, to je doza konspiracije veća.
Trenutno, bez premca, ovu pojavu je moguće prepoznati u izveštavanjima o Kosovu. Bez obzira što imamo vesti na albanskom, što znači da bismo mogli dobiti prevod izjava albanskih i kosovskih političara, mi ih retko ili gotovo nikada nismo čuli. Ruse jesmo, možda najčešće, ali diplomate iz Brisela, a naročito one iz Amerike, veoma retko.
Zato se sa velikom pažnjom prate izjave Metjua Palmera. On je pre Beograda posetio Prištinu i tamo otvoreno, možda prvi put jasno i glasno povezao proces pristupanja Srbije EU i normalizaciju odnosa sa Kosovom. Bez rešenja Kosovskog pitanja (po Amerikancima, idealno kroz obostrano priznavanje) nema Srbije u EU. Ovo je izazvalo buru reakcija i čekao se dolazak u Beograd i razgovor sa predsednikom Vučićem kao prilika da mi kažemo „svoju“ istinu. Kada se susret desio, na kratkoj i izuzetno šturoj konferenciji za štampu, Vučić je o Palmeru govorio kao „prijatelju“, a mi smo saznali da Amerika ne želi da kupujemo rusko oružje i da bi Srpsku listu trebalo uključiti u vlast na Kosovu. Tačka kraj, što bi rekao predsednik Vučić.
Umesto prepričavanja, Metju Palmer je svima nama dao priliku da čujemo stavove SAD u emisiji „Pravi ugao“ na RTV Vojvodina. Ljubica Gojgić je na engleskom jeziku, za pola sata, uspela da sazna od američkog zvaničnika više nego većina medija u poslednjih nekoliko godina. Mi smo praktično saznali (ako sam ja dobro razumeo poruke) da sada Amerika preuzima inicijativu u pregovorima, da je Kosovsko pitanje razdvojeno na dve stavke, nezavisnost (koja se ne dovodi u pitanje) i priznanje (koje može biti zbog stava javnosti zamenjeno sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji odnosa). Saznali smo da je Amerika spremna da ekonomski pomogne (možda je tačniji izraz „podstakne“ pregovore), a rekao bih da je uticaj Brisela znantno smanjen. Prekid procesa proširenja je bila greška po mišljenju Amerike. Eto, drage kolege, godinama pitate Vučića koji je plan za Kosovo, on tvrdi da je bio jedan pa propao, pa ne znamo detalje ni tog prošlog, evo, čuli smo sasvim dovoljno, što se mene tiče, šta kažu SAD. Neprijatno, bolno, ali opet, čuli smo od Palmera šta su planovi, a koliko me sećanje služi, ono što su Amerikanci na Balkanu isplanirali to se bez izuzetka nekoliko godina kasnije i desilo. Moram još jednom odati priznanje koleginici Gojgić na profesionalnom nivou emisije, pogotovo zbog onog što je usledilo posle emisije.
Očekivao sam lavinu komentara, reakcije analitičara, izjave vlasti i opozicije, međutim, desilo se – ništa. Neverovatno je da su sve televizije danima pratile Palmera, da je bio na naslovnim stranama svih dnevnih novina, a da se posle intervjua svi mediji (ovde govorim o rasponu od RTS, koji je „odložio“ vest za 24 časa, a pre toga je čak imao vest o tome kako je Palmer malo rekao na konferenciji za štampu, preko komercijalnih medija koji baš vole aktuelnu vlast, do informacije svedene na fusnotu na N1) prave gluvi i slepi.
Na prvi primer otvorene izjave u medijima, reakcija naše medijske i političke scene bila je guranje glave u pesak. Mi, u stvari, ne znamo šta da radimo u ovakvim situacijama, pa se pravimo da ne postoje. Izgleda da ipak više volimo da nam umesto dijaloga, stavove drugih neko prepriča svojim rečima. Kao u školi ili u „Upitniku“.
