Šta je tu pogrešno: Jake reči i slab prijem
Novine pišu da je Ivica Dačić nemačkom ambasadoru pokazao original svog govora koji je u medijima, navodno, pogrešno interpretiran. Ova vrsta problema i način izvinjenja, koji slika i udvorički mentalitet ovdašnjih političkih aktera, može se lako rešiti: govore treba unapred dati na uvid. Pa kad ambasadori odobre može i u javnost.
Premijer je govorio na mačvanskom stratištu Srba stradalih u Drugom svetskom ratu, u odmazdi Nemaca i sve je tačno rekao.
Svi kolaboracionisti s fašizmom iz onog doba prepodobili se u evropejce, fašisti od Litvanije do Bugarske postaše uzorni, vizama okićeni članovi EU, samo se Srbi tu javljaju kao remetilački faktor. Ali, od slavne istorije nemaju koristi ni Srbi, a Dačić je ima još manje. Nama hoće da ukinu suverenost nad teritorijom države pa i šengenske vize, a Dačića je „na volej“ dočekala prvo neka potpredsednica, ili šta već, iz Vučićeve stranke, a onda redom ko je stigao.
Ne zanima me kako je Dačić interpretiran u medijima. Mediji greše, dešavalo se to i ranije i dešavaće se i ubuduće, ali Dačić nije pogrešio: narod sazdan dobrim delom svoje političke svesti na ponosu zbog antifašističke borbe i žrtava koje je podneo, postao je parija u Evropi koja se povijala pred Hitlerom, kalkulisala, obračunavala sredstva otpora prema broju mogućih žrtava, dok se ovde ginulo u razmerama neproporcionalnim veličini Srbije i istorijskim i demografskim posledicama Prvog svetskog rata.
Savetnik predsednika Srbije Oliver Antić, istakao se, u odbrani politike princa Pavla, analizom da bi nam bilo bolje da smo bili Rumuni nego što smo bili Srbi, kao da mi to sa ove distance od sedamdeset godina ne znamo i sami. Ako Tomislav Nikolić plaća ovog savetnika, nadam se da to radi iz sopstvenog džepa. Nije valjda da pare poreskih obveznika troši na tu vrstu sumanute pameti koja bi da osudi prirodni nagon jednog naroda da ne bude ponižen.
Farma i braća: Imenovanja i smejanje
Ali, to je princip kadrovanja nove vlasti, posebno SNS-a, o čemu opširno pišemo na stranici 22 u tekstu „Oni dolaze – estradizacija umesto departizacije“. Dragan Marinković Maca se barem obratio javnosti i rekao da odbija priliku da bude direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. On u toj „farmi“ neće da učestvuje. Drugi macani, sve „velika braća“, prihvataju se bez problema uloga koje ih prevazilaze. Kolubara, „koridori“, avioni, kamioni… sve može. Ne znam, kaže logika tog sveta, ništa o tome, ali niko se naučen nije rodio.
Sva ova postavljenja koja u javnosti izazivaju zabunu i smeh, tvrdi jedan moj prijatelj, imaju svrhu koju ćemo tek da vidimo. Po toj teoriji postavljenja služe ostvarenju obećanja Aleksandra Vučića: hapsićemo i svoje!
Pre nego što je uspeo da razabere šta se dešava, Dačić, koji se još u prvoj postizbornoj noći gurao da bude premijer, obreo se u koži onoga koji treba da radi sve ono što je nepopularno, dok će neko drugi, u međuvremenu, uredno skupljati političke poene i postavljati svoje pevačice na istaknuta mesta. To „neko drugi“ znači Srpska napredna stranka, a pre svega Aleksandar Vučić, njen novi predsednik, ujedno i prvi potpredsednik vlade Srbije, po mnogim mišljenjima i „premijer u senci“, dok je Ivici Dačiću data uloga „premijera bez portfelja“.
Prvo je Dačić (koji je ujedno i ministar policije što je retro ruskih general-gubernatora s kraja devetnaestog veka, mada na ograničenoj teritoriji dodeljenoj po carskoj milosti) „podmetnuo leđa“ oko zabrane Parade ponosa, koju bi Tomislav Nikolić rado predvodio samo da je Dačić nije zabranio.
Dok se Dačić zamajavao ovom temom, Evropska komisija je uskratila Srbiji datum pregovora za pridruživanje Evropskoj uniji, te što je još gore, svaki njen dalji napredak uslovila vrlo eksplicitno sasvim konkretnim i dalekosežnim (sa stanovišta strategije zvaničnog Beograda, koja se već godinama bazira na sistematskom ignorisanju stvarnosti i beskrajnom prolongiranju bilo kakvog konkretnog poteza u neizbežnom pravcu) koracima u pravcu „uspostavljanja dobrosusedskih odnosa“ Beograda i Prištine, a sve začinjeno čvrstom odbranom „teritorijalnog integriteta Kosova“, što direktno podriva tzv. „plan B“ beogradskih političkih salona, dakle ideju o etničkoj podeli Kosova, koju je upravo Ivica Dačić najčešće promovisao, makar i u formi „ličnog stava“. (Prethodni pasus je citat T. Pančića u komentaru za „Radio slobodna Evropa“)
U isto vreme, predsednik Nikolić elegantno se izvukao od neposredne odgovornosti za dalja dešavanja oko Kosova, prepuštajući pregovore Ivici Dačiću.
Aleksandar Vučić
Kada se ovo sabere, ispada da je Dačić, koji se, ponavljam, sam gurao da bude premijer, dobio u ruke nekoliko ključnih stvari u kojima je nemoguće postići bilo kakav stvaran i dugotrajan uspeh. Dodajmo tome bočni udar na njegove kadrove u okviru akcije „uhapsimo lopove s/na vlasti“, koju vodi Aleksandar Vučić. Premijer je na većoj vetrometini nego što je očekivao, pa mu malo drugog ostaje nego da ide po stratištima i poziva se na žrtve srpskog naroda ili da sačeka rasplet u Demokratskoj stranci pa da vidi u kom bi mu gnezdu bilo bolje.
Minut do dvanaest: Kad padne mrak na oči
Srpski zvaničnici i javnost bave se samo onim delom izveštaja Evropske komisije gde se pominje „poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova“. Formulacija je dopisana u „minut do dvanaest“ kao odgovor na učestalo zalaganje Ivice Dačića, premijera, da s Albancima podelimo Kosovo, što Albanci neće, neće Evropska komisija, a neće bogami ni dobar deo srpske političke i društvene elite koja misli da nam Kosovo pripada celo, samo što ne znaju kako to da ostvarimo.
Sve ostalo – osim ovog što smo već znali samo nam nije bilo baš direktno saopšteno – ostaje u zapećku, a pitanje je da li je to „ostalo“ neko i pročitao, jer ovi naši zgranuli su se toliko zbog tog integriteta da im je pao mrak na oči.
A u izveštaju se, između ostalog, govori o „veoma skromnom napretku u reformi pravosuđa i uspostavljanju pravne države“. U izveštaju još piše da je slaba civilna kontrola službi bezbednosti, loš je odnos prema ranjivim grupama, da je izmenama zakona ugrožena nezavisnost Narodne banke Srbije, naglašava se katastrofalna privredna situacija…
To su sve poslovi kojima bi premijer morao da rukovodi, da koordinira rad ministarstava, da daje javnosti adekvatne odgovore, priprema zakonske nacrte, rukovodi i upravlja… A nama se Dačić javlja kao teledirigovani premijer koji daje oduška sopstvenoj duši, bilo da peva Miljacku ili da nam priča šta je bilo pre sedamdeset godina. Pošteno, malo mu je drugog ostalo.
