Neki ljudi baš ne umeju da iskoriste priliku. Evo, recimo, Čolić Ljiljana, građanka koja je jedno vreme – kratko, ali bolno – bila zaposlena na poslovima i radnim zadacima ministarke prosvete u prvoj od (premnogih) Koštuničinih vlada. Priznajte da se dotične osobe sami od sebe ne biste setili ni za trista godina: toliko je čudesa u međuvremenu protutnjalo preko naših glava da je ova „Hristova nevesta“ (S. Lukić) ostala divno zaštićena velom pravednog javnog zaborava. Što je svakako više i bolje nego što je zaslužila, ako ćemo pravo.
Kako god, novinari „Pressa“ odnekud su ovih dana iščeprkali spomenutu gospođu, i napravili s njom kratak, ali sadržajan intervju čiji naslov već više nego dovoljno govori: „Moj pradeda nije bio majmun.“ Potpuno razumem tvrdnju gđe Čolić, i solidarišem se s njom: znam kako joj je, jer ni moj pradeda, naime, nije bio majmun. Zvao se Veljko i, po svedočenjima savremenika, bio je čovek od glave do pete. Nadam se da nas ta zanimljiva sličnost sama po sebi ne čini rođacima – mislim, Ljiljanu Č. i mene? Štaviše, nikada nisam upoznao ama baš nikoga – osim možda ponekog regularnog majmuna, zatočenog u kavezu u Zoološkom vratu, ali s tom vrstom ne umem bog zna kako smisleno da komuniciram – čiji je pradeda bio majmun. Ma, šta pradeda?! Čak ni čukundeda, navrndeda, askurđel, sukurđel, sukurdov, kurlebalo ili kurajber! I ako ikada, božmeprosti, budem u prilici da upoznam nekog takvog, unapred vam kažem da ću se prilično iznenaditi. Kako god, puna tvrdnja sažeta u naslovu intervjua glasi ovako: „Nikada neću prihvatiti tvrdnju da mi je pradeda bio majmun“. Iz čega bi se dalo olako zaključiti da negde ima neki huncut koji o pradedi gđe Čolić širi uvredljive dezinformacije koje dovode u pitanje njegovu pripadnost ljudskom rodu. Ali eto, gorda gđa Čolić brani porodičnu čast i „nikada neće prihvatiti“ jednu tako brezobraznu tvrdnju. Međutim, budimo ozbiljni: koliko je ovo verovatno? Veoma malo. Nezamislivo mi je da bilo ko zaista dovodi u pitanje ljudski status osobe koja, na kraju krajeva, ne može biti bog zna kako odgovorna što među svojim potomstvom ima i gđu Čolić Ljiljanu. Nema sumnje da je g. Pradeda imao najbolje namere.
E, ako smo se složili da je sa svim našim pradedama sve u najboljem redu, te da, samim tim, nije problem u njima, u čemu je onda? Građanka Čolić Ljiljana, po struci lingvista-turkolog, u narečenom intervjuu objašnjava kako joj je Darvinova teorija evolucije sasvim neprihvatljiva, i kako se ne kaje što je onomad, sa ministarskog mesta, pokušala da je izbaci iz javnih škola; naprotiv, kaje se jedino zato što je tako lako podnela ostavku, valjda umesto da se uskopisti i istera svoje do kraja, i tako od Srbije stvori prvu oficijelnu pravoslavnu teokratiju XXI veka?
No, odakle potiče ovolika samouverenost naše turkologinje u stvarima u kojima je – kao i dolepotpisani, da se razumemo – apsolutni laik? Najbolje je da ona to objasni svojim rečima: „Rođena sam i vaspitavana u pravoslavnoj hrišćanskoj porodici, tako da verovanju u Darvinovu teoriju uopšte nije bilo mesta. Više sam kao mala devojčica verovala u Crvenkapu i Pepeljugu, nego kasnije kao đak u Darvinovo Poreklo vrsta.“
Uh, ovo sa Crvenkapom i Pepeljugom me je duboko ganulo, evo otirem teške muške suze, i šmrcam u vlažnu maramicu, što ovu čini još vlažnijom, mada na jedan manje prijatan način.
Sasvim ozbiljno, šta znači ovaj i ovakav iskaz jedne intelektualke, profesorke univerziteta? Radi se o tipičnoj zameni teza kakvoj su skloni radikalni „neohrišćanski“ (ili pak islamistički) desničari širom sveta: tu se pitanje porekla i nastanka ne samo čoveka, nego celokupnog života na Zemlji – a i šire – prikazuje ne kao nešto što nauka (kao skup najboljih ljudskih saznanja) može da proverljivo i suvislo ustanovi, i što može biti osporeno jedino nekom superiornijom, ali opet naučnom aparaturom, nego kao stvar vaspitanja i uverenja. Otuda ceo neokonzervativni „sistem vrednosti“ koji ima da sledi to bazično osećanje sveta takođe ne počiva ni na čemu racionalnom, dokazivom, argumentujućem: ne, nešto je tako-i-tako jer Mi „verujemo u to“, i to jer „oduvek“ bilo tako, to je „naša tradicija“.
Ako mene pitate, prilično sam sumnjičav prema teoriji da je Bog stvorio svet za šest dana, pa sedmog predahnuo uz prenos Arsenal–Čelsi ili, recimo, u to da je planeta Zemlja ravna ploča koja statično vegetira u samom središtu kosmosa, a na leđima je nosi šest gigantskih kornjača. Ipak, i za tu opciju sam otvoren – ako je neko suvislo dokaže. Neću da kažem da to nije tačno samo zato što sam, na primer, „vaspitavan u ateističkoj porodici“. Mislim, možda je moja porodica naprosto bila u krivu, možda je bila ideološki indoktrinirana, možda nije posedovala dobre informacije? Sve je to moguće, ali se to mora dokazati. Dok se to ne učini na iole dostojan način, kornjače su out, a Darvin je in!
Razume se da ste razumeli da ovo nije priča o tome jesmo li nastali od „Boga“ ili od „majmuna“. Pretke ionako još niko nije birao. Radi se o tome da je ovaj parohijalni konzervativizam koji je (srećom, u manje drastičnoj formi) zacario dobrim delom naše javne, političke, medijske, pa i intelektualne scene, jedan manje-više zatvoren sistem vrednosti koji diktira sve, zahtevajući neupitnu pokornost. Uostalom, ako bez otpora progutaš „kreacionističku“ šećernu vunu, posle toga ti gutanje svega drugog ide nekako lakše: i patrijarhalnosti, i autoritarnosti, i zaplotnjačkog etnonacionalizma, i suštinski antiintelektualnog pogleda na svet koji slobodnom istraživanju i spoznaji sveta i svega u njemu pretpostavlja Vanvremenski Kanon bilo koje vrste.
Majmuni, inače, ne istražuju baš mnogo, uglavnom se u svemu do detalja drže navika i pogleda svojih veselih pradedova, čiji se ceo svet takođe vrteo oko banane, možda i nečije crvene guzice. Zato su i ostali majmuni: mrzelo ih da se udubljuju.
