Iz herc romana i još hercnijih filmova i serija znamo da „i bogati plaču“, i da su, uopšte uzev, parajlije takoreći obični ljudi poput nas ostalih, koji nismo bogati. Mnogi ozbiljni bogataši važe za izuzetno skromne ljude: te ovaj multimilijarder ide samo vozom i peške i spava po hostelima, te onaj leti ekonomskom klasom, te ovaj oterao sopstvenu decu na biro rada, te onaj poklonio čovečanstvu 98 odsto svog bogatstva… Šta nam sve to govori? Bogataš sa stilom obogatio se nekako više zarad sporta, iz potrebe za dokazivanjem, a ne zbog puste gramzivosti… U suštini, on se „zadovoljava malim“, kako bi se reklo.
Dragan Đilas nije ni Bil Gejts ni asketski vlasnik Ikee ni naftaški šeik, ali nesumnjivo jeste pobogat čovek po ovdašnjim, nužno pomalo provincijalnim merilima. Osim toga je i gradonačelnik Beograda, a odnedavno i predsednik Demokratske stranke (u kojoj ima nešto duži staž od Aleksandre Jerkov). Kao takvom, dakle imućnom čoveku od ukusa i mere, kanda se i njemu negde moralo zalomiti da iskaže to sirotinji raji tako simpatično „zadovoljavanje malim“, ali nešto ne verujem da je bilo ko očekivao da će ventil za njegovo ispoljavanje skromnosti, umesto recimo privatne imovine, biti baš – Demokratska stranka.
O čemu je reč? Komentarišući sve brojnije komentare kako svojim autoritarnim uterivanjem discipline u DS (slučaj Petrović-Jeremić, a i šire) zapravo smanjuje stranku i sužava joj bazu i manevarski prostor, Đilas je koliko pre dan-dva rekao kako on „može da bude predsednik i male stranke“. To kao biva, stranka ima da bude „čista“ i tvrdo ustrojena po principima koje on smatra nužnim, a sad, koliko ljudi u njoj i oko nje pretekne – toliko ih je. Da Đilas nije već izjavio nešto vrlo slično pre koju nedelju, još bi se i pomislio da mu se ovo omaklo u žaru rasprave. Ovako, biće da se ipak radi o svojevrsnom programu.
E sad, moram javno da priupitam, ne kao član Demokratske stranke (jer to nisam), nego kao zainteresovani građanin, profesionalni politički kibicer te nekadašnji glasač demokrata: da li se želje i potrebe Dragana Đilasa poklapaju sa željama i potrebama Demokratske stranke? To jest, ako je Đilasu OK da DS bude i „mala“ ako baš bude trebalo, da li je i Demokratskoj stranci u redu da po potrebi krene putem samoopatuljenja, samo da se njen lider ne bi ne daj bože nešto sekirao? Mislim da je od „šireg društvenog značaja“ da nam Demokratska stranka, preko svojih istaknutih i uglednih ljudi, jasno, pošteno i bez okolišanja saopšti da li sledi duševna raspoloženja i vizije svog predsednika? Zašto je to važno nama „nepartijcima“? Pa, prosto zato da znamo da li Demokratska stranka još uopšte ima nameru da postoji u dosadašnjem vidu, ili da lepo krenemo da tražimo drugu Demokratsku stranku? Jer je srpskom društvu nešto kao Demokratska stranka strukturalno neophodno, i kada je ova na vlasti i kada je u opoziciji.
Položaj Demokratske stranke kakav su gradili njeni prethodni predsednici Mićunović i Đinđić, a etablirao Tadić, jeste položaj velike i „centralne“ stranke unutar građansko-demokratskog (levog) centra. U tom smislu, njen je „sistemski“ položaj negde srodan poziciji njene imenjakinje u SAD, a još sličniji poziciji SDP u Nemačkoj ili Laburista u Britaniji. Takva stranka, dakako ne mora da bude uvek u vlasti (niti bi to valjalo), ali mora uvek da bude „velika“: prva ili druga po snazi. Štaviše, ako nije stabilno velika, ona ne postaje stabilno osrednja ili makar mala nego počinje da nestaje kroz neprijatan proces dekadencije, nešto kao SPO u Srbiji nakon 2000. Stranka koja je nešto „radikalnije“ pozicionirana, kao recimo LDP, može sebi da dozvoli da bude relativno mala, a da ipak obavlja svoj društveni zadatak i da relativno prosperira; DS nema taj luksuz. Usudiću se da kažem da nema ni tu „potrebu“, jer bi to bilo samoubilački. Ako saberemo dva i dva, šta onda možemo da zaključimo? Pa, možda to da su potrebe predsednika DS-a mnogo manje (ili bar drugačije) od potreba same stranke, a onda bismo dalje mogli, ovako užasni i grešni, da pomislimo – a ne bi nam bilo prvi put – da je i politički i intelektualni format predsednika upadljivo manji od onoga koji zahteva takvo mesto; uostalom, i pogled na njegove prethodnike u tome nas samo učvršćuje, jer vas svako poređenje može ispuniti samo depresivnim mislima o budućnosti. Hm, a da mi građani ipak lepo krenemo da tražimo novu Demokratsku stranku? Izazovna pomisao, nema šta; nevolja je samo u tome što pravih kandidata za to (samo)upražnjeno mesto nema, a oni koji se javljuckaju su da-te-bog-sačuva.
Razume se, nije problem „tek u jednoj izjavi“, ma koliko zapanjujuće minusinteligentnoj. Ova stranka nikako da se opasulji još od dana gubitka vlasti, ali nije to strašno, nego je strašno što se ono što je imalo biti lekom za njene probleme pokazalo tek kao generator novih, većih, dubljih i dalekosežnijih problema. Ovakva u kakvu se pretvara na naše oči, Demokratska stranka uskoro neće biti potrebna nikome osim svom samodopadnom i tragično neuverljivom (nedoraslom?) predsedniku, dok i njemu ne dosadi. Možda do tada bude već dovoljno „mala“ da je, izgustiranu, zafrljači negde u žbunje, da je prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš. Ako se to dogodi, ne krivite njega nego one koji su mu metanisali.
