Otvor. pismo Mirka Cvetkovića Jadranki Kosor
Poštovana i donedavno draga gospođo Kosor,
sa nevericom sam pročitao Vašu javnu izjavu da ćete povodom hapšenja gospodina Purde razgovarati sa predsednikom Tadićem. Iskren da budem, nisam dosad ništa ni čuo o hrvatskom branitelju za kojim je Srbija raspisala poternicu (posvećen sam privredi i narodnom preporodu tj. narodnom ako treba i prisilnom preokretu ka veri u bolje sutra), ali bi mi moji iz kabineta dali sažet CV gospodina Purde te bih Vam bio dostojan sagovornik, ako je stvar već takva da se njome mora pozabaviti lično predsednik/ca vlade!
Predsedniku Tadiću uputio sam izuzetno oštru notu, iako zapravo još ne znam je li vas u četiri oka ukorio što se kraj mene živa, zdrava i čila obraćate njemu!
Kao jedan od rodonačelnika novooptimizma obavezan sam da se nadam boljitku u našim međusobnim odnosima i odnosima naših vlada, ali, ali… Ako se nit naše saradnje nekako i nastavi, čvor će se kako kažu uvek osećati.
Pismo Ive Josipovića Jadranki Kosor
Veleštovana gospođo Kosor, cijenj. premijerice, draga sunarodnice i nadasve mila sugrađanko, da nije slobodnoga tiska ne bih ni znao da ste uspostavili crvenu liniju sa VMA i Andrićevim vencom te da kolegi Tadiću telefonirate po vlastitom nahođenju. Smatram da Vam je g. Tadić morao reći: „Mislio sam da zovete zbog mog postoperativnog toka, a vi zadirete u pitanje kojim treba da se bavi naše nezavisno pravosuđe, drugo, premda ne manje važno, ako je već došlo dotle da se hapšenjem i izručenjem moram pozabaviti ja, zar Hrvatska nema demokratski izabranog predsednika – zašto mi se nije obratio Ivo?!“
Vi ste kanda izgubili instinkt za rang ili ste pohitali obznanit kako su hrvatski branitelji Vama draži nego Saboru, miliji nego predsedniku Republike, nego samostalnom pravosuđu?!
Da i ne govorim o Vašem srbijanskom kolegi, mislim da se zove Cvetković. Ne vjerujem doduše da će on to primjetiti, ako i bude saznao koliko ste ga zapravo omalovažili pred njegovom publikom i pred međunarodnom zajednicom neće on to primiti k srcu i posve sigurno Vam neće pisati, ali ja kao skladatelj i kao pravnik mogu reći da ste ispali i iz ritma, i iz intonacije, i iz etikecije. U nadi da se sličan falš neće začuti do kode vašega premijerstva, srdačno sve u svemu ipak Vaš, Ivo Josipović, s.r.
Epistola Dražena Bošnjakovića Jadranki Kosor
Poštovana gospođo Kosor,
ličnim obraćanjem predsedniku susjedne države a povodom progona hrvatskoga državljanina i štoviše branitelja prekoračili ste svoja ionako opsežna ovlašćenja te ostavili utisak da Hrvatska nije učinila sve što je u njezinoj moći da zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast već jedared razdvoji. Posljedica vaše ponoviću prekomerne poduzetnosti je moj susret sa srpskom ministarkom Malović, posve inače simpatičnom omladinkom, ali čijoj se prijatnoj pojavi sada ne radujem jer se osjećam kao netko kome su provodadžije morale utanačiti spoj sa osobom suprotnog pola umesto da ju sam sretne u vlaku, na nekakvoj promociji ili na fejsbuku. U nadi da ćete ubuduće voditi više računa o dostojanstvu našeg poratnog pravosuđa, srdačno Vaš, Dražen B.
Božićna poslanica Borisa Tadića Jadranki Kosor
Ćao, Jadranka! Iz novina vidim a moji iz kabineta mi potvrđuju da sam sa tobom razgovarao o Tihomiru, ima neko indijsko prezime, koga Srbija tereti za neprijatne stvari a koga su u mom rodnom Sarajevu uhapsili i preti mu izručenje Srbiji. Bio sam pod sedativima i nisam ni ukapirao da me ti zoveš, jer bih ti da sam samo bio rasanjen rekao: „Rado bih s tobom popio kafu negde u Istri ili kod nas na Kopaoniku, ali da ti i ja raspravljamo o heroju koga Srbija sumnjiči za ratni zločin – nema šanse! Ako baš treba ti da intervenišeš eno ti šef moje vlade, drugo, zavađaš me i sa Ivekom, koji mi je kao brat. Ako Hrvatska oseća potrebu da mi se obrati, imate Josipovića. Ja jesam neposredan kad sam u poseti, bilo u Opatiji bilo u Lici ili u Kninu, ali ako sada razgovaram sa tobom sutra će me zvati župnik, pa predsednik Tihomirove mesne zajednice etc. Treće i najvažnije. Stvarima koje su dogurale do suda treba da se bavi sud i niko više. Evo, ovi naši Nastići, čuli ste sigurno i vi i svi u regionu za njih: Amerikanci oduzeli dva Srpčeta roditeljima zato što su u očevom kompjuteru na poslu revizori našli slike golih anđelaka, deca dodeljena nekim Meksikancima za koje socijalni radnici veruju da nisu skloni fotografisanju… I šta je sad trebalo? Da zovem Obamu i da mu kažem: „Slušaj, ovo je prevršilo svaku meru, ovo ti i ja moramo da sredimo. Ili dođi u Srbiju u naredna sedamdeset dva sata ili ja dolećem u Vašington, ili obojica idemo na Jaltu!“ Ne, nije mi dobar primer. To je kao kad bi Mirko Cvetković zvao Obamu! Tako je! A Mirko Obami nije uopšte telefonirao, nema Obama vremena za Mirkove što bi Ivo rekao dvočetvrtinske pauze između reči, drugo, mi verujemo u američko pravosuđe, a vi u naše ne! Srbija je samo odvojila novac da Nastići nađu što bolje advokate koji će tamošnje socijalne radnike i tužilaštvo da razbiju a čeljad da vrate u okrilje porodice.
P.S. Ispade ovo zvaničnije nego što sam želeo. Zapravo mi prija kad me zovu ljudi ubeđeni u moju dobrotu, u moju pronicljivost i dalekovidost, dira me ta prostodušna vera da će nepravda biti predupređena ako ja samo saznam za nju. Čak i kad me pojedinci, kao sada ti, precene, kad me upetljaju u nešto izvan moje nadležnosti – obavežu me da učinim dobro koje kad ga posle pogledam sa strane i mene samog prijatno iznenadi.
