U zemlji u kojoj niko ništa ne čita bez preke potrebe & nužne samoodbrane, kiosci se povijaju pod težinom vaskolikih šljaštećih magazinčića za prostotu opseniti, a bogme i crno-belih ili šarenih pa razlivenih dnevnih tiskovina, posvećenih mahom istom civilizacijsko-prosvetiteljskom projektu. Evo, koliko tokom prošle nedelje, svi relevantniji Hramovi Loše Pismenosti postali su bogatiji za dve publikacije sa više nego zanimljivom istorijom: radi se o kadgod gromkom organu Komunističke partije Jugoslavije (established 1920!) te smernom glasilu Srpske pravoslavne crkve! Ne’š ti paradoksa: vekovni ideološki neprijatelji „Borba“ i „Pravoslavlje“ istodobno krenuli u osvajanje i pokoravanje srpskog tržišta štampe, koje je inače samo na njih čekalo, sve nešto osećajući kako mu Nešto Fali. E, sad ima i to.
Šalu na stranu, sve su to nuspojave „tranzicije“, ovako ili onako. Što se „Pravoslavlja“ tiče, njegovu pojavu treba notirati i pozdraviti, bez obzira na bliskost ili pak udaljenost pogleda: vaistinu je bilo krajnje vreme da Crkva izađe iz svojevrsnog info-geta i ponudi i laičkoj javnosti na neposredan uvid ono što ima da kaže. Tako je to bilo i u drugim ex-komunističkim zemljama, s tim da je Crkva drugde bivala mnogo brža: u Hrvatskoj je, recimo, „Glas koncila“ sišao na profane, svetovne kioske, ako se dobro sećam, dok još ni Berlinski zid nije ljudski pao. Sve, dakle, ide na ravnopravnu tržišnu i demokratsku (populističku?) pijacu ideja, pa ko hoće da kupi – neka nosi kući, njegovo je, eno mu ga tamo.
E, vesela naša „Borba“ već je malko komplikovaniji slučaj, ali ona „po sebi“ odavno nije bitna. O istoriji tog lista znamo već „sve“: o višedecenijskoj bezbojnosti i anonimnosti najposlušnijeg komunističkog organa, i o časnom bljesku krajem osamdesetih, kada je upravo „Borba“ bila jedini „stari“ list u Beogradu koji je izmakao novokomponovanom naci-populističkom glajhšaltungu nastupajuće Ere Prostaštva. I tako je „Borba“ nekoliko godina lepo i časno svetlucala u jednoj poprilično gustoj mrakuši Prolupale Srbije od „događanja naroda“ pa sve do famoznog Dejtona, a onda su na nju pušteni Miloševićevi press-aparatčici tipa stanovitog Brčina i tužnog Anđelić Teodora, razvalili bakandžom vrata i posadili svoje Patriotski/Partiotski Svesne pozadine u šefovske fotelje. Jakako, ono što je vredelo napustilo je objekat iz ekoloških razloga i osnovalo „Našu Borbu“, a ono ostalo je tavorilo u bizarnoj tiskovini kolokvijalno (ne)poznatoj kao „crvena Borba“, nečemu što sam valjda samo ja kupovao: normalan svet to ne da nije čitao, nego nije registrovao ni puko postojanje tog bezobličnog Štampanog Materijala. Posle prevratnog Petog oktobra – a tog je zaguljenog popodneva i na Trgu Nikole Pašića bilo urnebesno zabavnih evakuacija u stilu „bež’te noge, evo me za vama“ – „Borba“ se traljavo, bezuspešno i neiskreno prestrojavala u hodu, pa menjala koncepcije, formate, urednike, direktore (koje postavlja nepostojeća Savezna država, njen formalni vlasnik) lutala i bauljala u svim pravcima, štrajkovala, palila se i gasila, i na kraju se sasvim utulila do nepostojanja.
I taman kada sam srećno zaboravio na to čudno posmrče jedne neslavne epohe, „Borba“ je opet vaskrsla – a da je pitaš „zašto, ćerce, i u koju svrhu?“ ne bi ti odgovoriti znala – i to u ogrooomnom formatu, praćena reklamnom kampanjom, deljena besplatno prvih dana, uz optimističko uverenje da čitaoce treba samo namamiti na džabalesku – posle će sve ići samo od sebe: ta, zar će iko moći da odoli da ne pročita zbrčkani servis bajatih agencijskih vesti koje je čuo sinoć na TV-u, garniran umnim promišljanjima narečenog Anđelića (ili nekog sličnog)?! How Yes No, nova će „Borba“ a sa starim sadržajem (tj. odsustvom istog) i postojano bez relevantnih autora privući možda i duplo više čitalaca nego ranije, mada se ne bih usudio da nagađam gde bi to pronašli još tog jednog, jednu ili jedno.
A zašto je sve to važno? Kako već rekoh, „po sebi“ je stvar beznačajna, čudna mi čuda. Međutim, taj me veliki format nove „Borbe“ iznova bolno podsetio na jedan fakat: ovo je zemlja bez Velikih Dnevnih Novina. U celoj onoj masi lumpen-tiskovina nema ničega što bi se bar na puškomet približilo modelu Ozbiljne Štampe, onakve kakvu danas u ozbiljnom svetu reprezentuju, recimo, The Guardian, Le Monde, El Pais, La Repubblica. Štampe za pismene, to jest. Koja, pri tome, to nije samo u mogućoj nameri i mutnom nagoveštaju (kao najviše dva-tri naša lista), nego jedan-kroz-jedan. Ma jok, sve sami tabloidi, u boljem slučaju večernjaci, u najboljem novine koje bi nešto ‘tele, ali ne znaju baš kako, od čega i s kim. Okej, nije li i to tipično tranzicijska rabota? Pa jeste, to zvuči kao dobra vađevina, ama opet… nije li i Mihnjikova „Gazeta viborča“ tranzicijski produkt?! Prostije i brutalnije kazato, kretenizacija štampe – koja kanda prati kretenizaciju vaskolikog života – može se retorički pravdati „tržišnim zakonitostima“, ama jedino pod uslovom da (mi) se dokaže kako u Britaniji, Francuskoj, Italiji ili Nemačkoj još nisu čuli za tržište. Zato je prava priča nešto drugo: to je priča o tome kako postajemo duboko drugorazredna zemlja, društvo i kultura, s tendencijom ispadanja u Treću ligu. Što će reći da su za nas dobri samo trivijalni političari-urlatori i pevaljke-urlatorke, dočim je sve Bolje rezervisano za neki drugi svet. „Život je negde drugde“, štono veli Kundera, pa se o njemu Drugde i piše i čita!
