Džuboks! Zar ne izaziva nostalgiju? Poslednji džuboks video sam u filmu Akija Kaurismakija „Čovek bez prošlosti“ (delo malo je reći preporučujem: kujem ga u zvezde, kao i „Avr“, istog autora); džuboks je prevaziđen već i u filmu radnja kojega pripada sedamdesetim godinama, glavni junak useljava se u kontejner čiji je prethodni stanar umro, oskudeva u nameštaju i pokućstvu, ali mu pripadne i džuboks, odbačena igračka i razbibriga koja, gle, još uvek properly radi…
♣
Muzika ne zna za granice. Građanin Hrvatske i žitelj Okučana, u Županiji Brodsko-Posavskoj, Matijević Jovan odabrao je u meniju kafanskog džuboksa dve pesme, ubacio žetone ili kune u metalu, ali je šest minuta muzičkog urednikovanja doplatio dobivši batine od kojih se oporavlja u bolnici.
Pretučeni se opredelio za pesme Žareta i Gocija (Gocike, ako hoćete), duet koji sam možda i ja čuo uživo na rivi u Igalu pre dve godine; u košmaru izmešanih preglasnih orkestara koji su izvodili srbijanskoturski turbofolk, nesnosni sarajevski pop i ljigu iz Županije Splitsko-Dalmatinske, dva zdrava glasa u ritmu postojane, prilično brze dvojke, zvučala su kao dva idola nedostižna: konkretni, zdravi, naštimovani i upevani glasovi! Zakoračim u opširnu baštu, za stolovima sedi samo nejač, poneki pozhiloi starik i pokoje dete, svi pokretni gosti su u kolu, boa neumorno vijuga između astala, pesme se nadovezuju u beskrajni krajiški koloplet, nisam ja ni seo ni zaigrao, ali sam skinuo kapu njihovoj energiji, intonaciji, uigranosti i kondiciji, brkovi koji žare i momačko hvalisanje nije nešto što me posebno ushićuje (Nećemo se ni brijati, brale/Cure vole kad brrrkovi žare), ali to je ta muzika koja se u zao čas zaorila u okučanskoj gostioni, zašto u zao čas?
Pa zato što ljubitelji ove vrste glazbe nemaju većinu u pomenutoj županiji, dapače, oni su možda petina tamošnjeg življa, malo, brate, kad dođe do estetičkih razmimoilaženja. A opet, imade Srbadije u Okučanima i okolici ipak dovoljno da gostioničar u džuboksu drži i dela krajiške umetnosti. Možda je i sam on sin manjine, pa je sa njim u Evropu odnosno u džuboks ušla i muzika manjine? Ili je gazda Hrvat koji štuje i goste drukčije muzičke veroispovesti? Bilo kako bilo, on je taj koji prazni ladicu džuboksa posle fajronta, i ponudio je robu za koju se nada da će naći kupca.
U mješovitim sredinama gdje se toči zakonom dopušteni opijat zvani alkohol koliko je puta došlo do svađe, tuče, bodenja ili paljbe iz vatr. oružja zato što je nekome naspjelo da zapjeva malko o junaštvu roda svoga, a što junaci roda protivničkog ne mogu da podnose… Ovde, međutim, nije se Matijević prodrao iz bijela grla, iz glave i iz duše, nije prkosno i nepromišljeno zapjevao pjesmu o podvizima predaka, nego je odabrao dela sa legalnog, evropskog menija, platio, i bio ukoren od auditorijuma koji ljubi sasma drugu glazbu, mandoline u noći, tambure u ravnici i klape kad je bonaca.
♣
Šta se zapravo zbilo u Okučanima, i je li ta gostiona Hrvatska u malom? Rekao bih da jeste. Jer da je zemlja etnički posve čista, čist bi bio i džuboks. Ovako je u njemu bilo natruha starog i tuđinskog, te je i pripadnik zaostalog naciona mogao da se proveseli. Što je platio i na mostu i na ćupriji. Džuboks je na raspolaganju svima, ali na svima je i na svakome je da proceni koliko unaokolo ima njegovih: ako si sam, ili samo sa jednim znancem koji pripada većini, uživaj u muzici većine, u muzici naroda čije ime nosi tvoja država. Drugo je ako ti tu slaviš rođendan, i oko tebe je petnaestak tvojih muških srodnika i drugova, v takom sluchae puštaj Žareta i Gocija, a dvojica Hrvata obrevših se u taj mah za stolom nadomak zahoda, neka gledaju ćutke u kockasti čaršav, u karafindl, u svoja dva gemišta, i neka pate!
♣
Okučanski nemio događaj naravno da pokreće i druga društvena pitanja, i ne samo u susednoj Hrvatskoj: pošto muzika mora svuda i stalno da trešti, je li humanije kad vlasnik odabere muziku koja se besomučno vrti u krug vasceo dan, ili je demokratičnije i pravednije da gosti, shodno svome imovn. i duševn. stanju sami biraju i plaćaju pesme, kao što je slučaj u lokalima sa džuboksom? Nisam pametan: jedna ista osoba kadra je i vlasna da bude muzički urednik satima. Čim bih ja skupio hrabrost i rekao: „Prijatelju dragi, imam i ja nešto gotovine, bih li mogao da čujem koje muzičko delo po mome sada malko izboru, ili će po tvome biti do zore?“, zulumćar bi se našao uvređenim i rekao bi nešto na račun ili mog uzrasta, ili stila, ili moje drskosti, te bih ubrzo dobio po svojoj slobodarskoj labrnji.
Dobro, Matijević Jovane platio je samo dve stvari, ali možda bi zabrazdio mnogo duže da ga ostali nisu dobronamerno, drugarski i većinski opomenuli, a opet, da nije bilo džuboksa ne bi bilo ni tuče, zato se stalno i vraćam u štampi nepomenutom gostioničaru (možda je i krčmarica u pitanju, ili dve sestre): džuboks je nabavljen i stavljen na raspolaganje svima, on je dokaz i poprište pluralizma, multietničnosti, a njegovo korišćenje (ili njegova zloupotreba) zavisi od trenutnog odnosa snaga u bircuzu, što pretučeni izgleda nije baš bio uzeo u obzir.
