Zašto ne bih otvorio zalagaonicu i šta se sa ovom parabankarskom ili prabankarskom delatnošću desilo da ja ne znam ni za jednu takvu ustanovu uživo, nego samo iz filmova i knjiga? Zaista, zašto to ne istražim i ne unovčim svoj trud u nekoj medijskoj kući („zanati koji izumiru“)?! Ne. Otvori zalagaonicu, pa ako doživiš krah, što ti neće biti prvi put, onda vadi štetu pišući o tome, ne skreći pre vremena pozornost na ovu nekoć prosperitetnu privrednu granu koju su tajkuni, gle, izgubili iz vida. Zaista, zar svaki moj komercijalni poduhvat mora da se završi u mojoj glavi ili u najboljem slučaju kao tekst za novine?!
Šta me preporučuje za ovu časnu struku? 1. ideja (benzin vash, idei nashi). 2. želja da pomažem ljudima a da u tome dobročinstvu i sam dobrano zaradim; 3. odgovarajući uzrast (vlasnik zalagaonice zar nije chelovek pozhiloi, bradat, pogrbljen, u nekom kaftanu; kašlje usled prašine, prirodnog sastojka njegovog ateljea).
Fali mi početni kapital, reklama, obezbeđenje, da, gomilale bi se dragocenosti u vidu krzna, zlatnog nakita, skupocenih satova, trofejnog oružja – od ustaničkih kubura do parabeluma sa onom tankom dugačkom cevi kao da ga je nacrtalo dete a ne vrhunski konstruktor… Da. I znanje bi dobrodošlo: u početku bih slušao svoj instinkt prilikom procenjivanja vrednosti založenih stvari, docnije bi me odmenio tim veštaka koje bih sa svoje strane ljudski plaćao te bi mic po mic dali otkaze u kojekakvim sudskim, muzejskim i draguljarskim ustanovama. Založbu bih čuvao od razbojnika, palikuća, ali i od hemijskih procesa na čelu sa rđanjem, tom morom mojih prethodnika.
Šta me košta da umesto zalagaonice zamišljam modernu banku (u kojoj ću biti većinski vlasnik, ne mora da bude cela moja)? Ne košta me ništa, ali zalagaonica je živopisnija: u nju ulazi usplahireni kockar kome su za vratom osobe nervozne, preke naravi i lake na obaraču, još se nije smirilo zvono nad vratima, eto ti bludnog sina iz jako stare porodice, zalaže bundu od životinje čijih srodnika baš zbog tog skupocenog epitela više i nema u lancu ishrane; porodica čiji se jedini hranilac premda već u godinama zaljubio i sve daje naložnici donosi trpezarijski sto za dvanaest osoba, težak i dozlaboga izrezbaren, da ne nabrajam unapred i da nešto ne ureknem!
Znači, u izdatke bi ušla lavanda protiv moljaca, mišomor, lepak i alat za borbu protiv crvotočine, ulje za podmazivanje oružja i satova, aparat za održavanje vlažnosti vazduha kakva baš godi umetničkim delima, violinama i tepisima sa devet miliona čvorova…
Ubogi zelenaš barata samo priznanicama i novcem, koji jeste sve veći i veći, vlasnik zalagaonice u dosluhu je i sa prošlošću i sa budućnošću: srebrni escajg star devedeset godina čisti pastom nedavno otkrivenom na jednome univerzitetu, dalje, lihvar mozga samo o kamati a ti stvari održavaš u životu, podmazuješ skupoceni zidni sat čiji si mehanizam u priličnoj meri i razumeo, on zauzvrat izbija tako melodično da će ti biti žao kad se vlasnik jednog lepog dana ipak bude pojavio. Da, pre nego što budeš nabavio kamere, telohranitelje i dresirane kerove, moraš sam biti u dobroj fizičkoj kondiciji, tako da niko od onih koji ti kroče u radnju i ne pomisli: „Hej, zašto ne bih gazdi rascopao lobanju i uzeo ovu škrinju, rad nepoznatog sarajevskog kujundžije, a da uopšte ne založim ovako lep pištolj sa drškom od slonove kosti?! Utoka je ispravna i može mi ustrebati u daljoj mojoj karijeri…“
Zaista, šta bi sa mojim bivšim kolegama i njihovim radnjama? Nisu valjda svi vlasnici založenih stvari stali na zdravu nogu i došli sa priznanicama svak po svoju relikviju?! A novi se klijenti nisu pojavljivali? Bruno Ganc zar ne kreće iz zalagaonice po Nosferatua tj. po Klausa Kinskog, dobro, to je neki stariji vek, ali Džesika Lang u Pešti („Music box“) nalazi zalagaonicu, daje priznanicu i dobija muzičku kutiju, to je godina šezdeset valjda i neka,… Ili sam ja nešto propustio ili nauka nije dala odgovor kud su nestale zalagaonice?
Second hand radnje nikle su na razvalinama zalagaonica (lepo rečeno za jedan usko stručni tekst), ali je kupoprodajni proces tu nepovratan: dobiješ za svoj mantil neku svotu i rekao si mu zbogom do kraja sveta: u zalagaonici dolaziš do kletog novca, ali očev sat koji si tu ostavio tebe čeka, obavezuje te da jednog dana opet budeš pređašnji ti, pre nego što si dospeo u škripac. Za ležarinu, održavanje, kao i za troškove knjigovodstva daćeš naravno dogovoreni procenat, ali ako dođeš po založenu stvar zar nisi pobedio i sudbinu i vlasnika zalagaonice koji ti je za tako krasnu stvar dao bezobrazno malo novaca i nadao se u potaji da će te ako ne on lično onda njegova radnja nadživeti a tvoja priznanica da neće nikad ni biti nađena?! Naposletku, ili najpre, puki ulazak u zalagaonicu zar ne uteši nevoljnika – kao što kod šrinka shvatiš da tvoja muka nije unikatno prokletstvo, tako u zalagaoni imaš istoriju posrtanja pripadnika drugih porodica…
Uh, ja kakav sam baksuz, niko od mojih mušterija ne bi se vratio da mu uzmem glavnicu i proviziju, nego bih sedeo sa silesijom stvari koje bi sa svoje strane učinile sve da propadnu, i mehanizmi, i drvenarija, i nakit, i krzna, i slike, tepisi, ogledala bi postajala sve tamnija i sve pegavija, da se držim ja pisane reči, rizik je minimalan, dobit jošte manja.
